Одломак из романа "Ослободилачка српска армија"-Остављени на рођењу

Бобан Гајић након свечане промоције у чин потпоручника ВЈ

ОСТАВЉЕНИ НА РОЂЕЊУ

-Јеро помери мало главу, нећу виђет председника!-, шеретски је добацивао високи плавокоси Ђура, један од најбољих питомаца, пешадинаца, 50. Класе Војне Академије.
Ђуро је био понос својих сиромашних родитеља. Одрастао је у веома тешким условима живота у Прибоју, на тромеђи са Босном и Црном Гором. Његов детињи осмех, искреност и простодушност освајали су срце целог вода. Ђуро би нас озарио и развејао сваку црну мисао својим шалама које су биле дечачки искрене. Овај дан је за њега био врхунац радости, добијање официрског чина за Ђуру је било остварење свих животних снова.
Посматрајући Ђуру пожелео сам да сам и ја остао тако наиван и несвестан пакла у који управо закорачујемо, данас када напуштамо спаваоне свог детињства и са Академије препуне идеала и високих принципа одједном газимо у блато правог живота. Тужно сам се смејао срећи својих пријатеља, који су сада очекивали слободу, да излазе у град, заснивају породице, да путују, имају ауто и стан-будућност. А, ја сам слутио да су године проведене на Војној Академији једино чисто и лепо у нашим животима.
Док смо чекали председника државе, у строју, враћали су ми се најлепши дани проведени на Академији. Ми из 50. Класе још увек смо веровали да постоји будућност, да ћемо стасати у поносне, часне официре једне лепше и боље Србије. На Академији смо одрастали маштајући о томе да унапређења стичемо херојствима, читали смо о највећим биткама којима се свет дивио. Поред војних вештина, проучавали смо и највећа достигнућа савременог света и васпитавали се да будемо правични-да животима бранимо своје, да не желимо оно што је туђе. И дан данас сматрам да је та лекција о правичности најбитније што смо понели са Војне Академије.
Стаклено звоно ће данас одзвонити своју последњу мелодију, од сутра почиње стварност. А у стварности  српском народу заврћу руку правдајући се да немају ништа против народа, већ против руководства. Шеф америчке дипломатије Медлин Олбрајт саопштава Милошевићу да ће се Србија прикључити по сваку цену међународној заједници. Захтева се пуна сарадња са Трибуналом за ратне злочине, пуни дипломатски односи са Босном и Херцеговином и престанак наоружавања босанских Срба. Спољни зид санкција је у пуној снази. Прети се власти, а њени припадници се енормно богате док  Србија постаје земља избеглица.
-Погледајте мог цимера Гајића, он би да студира још коју годину, осладио му се питомачки живот. Жене воле официре, је ли Гајићу?-
-Ђуро, не дави брате. Шта ти је данас?-, добацује му Јера, мој најбољи друг из питомачких дана. Сетих се оне војничке паштете коју смо онако, гладни и исцрпљени вечерали без хлеба, пролете ми слика питомачке замрачене собе у којој смо крадимице били са девојкама и слике капетана Мачка, командира мог питомачког вода, како нас отворених устију и разрогачених очију посматра након што је развалио врата наше спаваоне, сетих се казнених дежурстава и пожарстава....
-Мирно!-, одјекну пистом на којој су били постројени сви питомци Војне Академије-Против ваздушна одбрана, Ратна авијација, Морнарица и сви родови копнене војске.
-Поздрав на десно!-, наставио је да наређује командант свечаности. Навикнути на дисциплину, брзо и тачно смо одговарали на команде високог официра који се стројевим кораком упутио према, како смо сви очекивали, председнику Србије и команданту оружаних снага Слободану Милошевићу.
-Ово није Слоба.-,прошапута Терза који је био поред мене у строју.Љуба пренесе даље према редовима по дубини. Нека неприродна ускомешаност захвати мој вод. Док ме је сунце заслепљивало, покушавао сам да распознам силуету која се кретала према нама. Срце ми је у грудима необјашњиво тукло, осећао сам се као човек који очекује да ће бити изигран, који зна да ће бити изигран, али ипак не верује да се то може десити. Силуета је, како се приближавала, полако прелазила у лик и прве црте су почеле да се разазнају. Ово заиста није био Милошевић. Стваран свет је сада постајао још стварнији. На првом нашем кораку у униформи српског официра доживели смо разочарање, за нас је то била нека врста издаје. Болело нас је, болело не зато што он, као наш командант, није дошао да нас удостоји, болело нас је зато јер нам је срцем прострујила језа остављених. Бити остављен, то је страх који прогони сваког официра, остављен од својих другова у боју, у блату, остављен у ранама док крвариш јер си бранио своју отаџбину. А, он нас је данас оставио. Данас је показао да нам није мајка, него маћеха. Пре неколико дана на промоцији академаца полицијске академије, онако стамен, сигуран у себе, држао је говор уздајући се у те младе људе. Уздајући се да ће бранити своју земљу. –Али, зар није негде погрешио? Па ми смо ти који бранимо земљу, ми смо ти које су учили о части, чојству, достојанству.Ми смо ти који смо положили заклетву да ћемо дати своје животе, али ни један педаљ своје земље не дамо ником.-, срце ми се у болном грчу стезало у грудима,-ово није смео да нам уради, једним потезом срушио је све наше наде, снове, амбиције. Маршалску палицу, коју свако од нас држи у свом капуту, бацио је на земљу и згазио је за сва времена.Од овог тренутка он више није био наш и ми смо дубоко у себи осећали да више нисмо његови. Многима са стране ово је било неважно, али је тај догађај лагано уцртавао бразду у нашим искреним срцима. Први ожиљак неискрености у нашим наивним душама.
-Ми му више нисмо потребни, има своју полицију, она ће да га брани.Тражиће он нас-, коментарисао је видно разочарани Ђуро када смо добили на месту вољно. Сви смо га немо посматрали. Нешто нам се стегло у грлу па никоме није до приче. Осећамо се као шугави...
Тако је добар и простодушан овај мој друг Ђуро. Сањао је о томе да постане генерал, да командује српском армијом, стално је говорио како жели на паради да јаше на белом коњу испред Скупштине Југославије. Живео је за свој позив официра, али није дочекао свој генералски чин. Само две године након промоције мој друг, цимер, брат, мој весели Ђуро гине у борби против НАТО алијансе, као и многе из мог строја отео га је  „Милосрдни анђео“.