 | |||
| Потпоручник Бобан Гајић са својом првом четом |
Смештен одмах преко пута Владе Србије Генералштаб војске је остављао утисак озбиљности и снаге некадашње Југословенске народне армије. ЈНА је била за време процвата СФРЈ четврта сила у Европи, поштована и од стране пријатеља и непријтеља. Али тај некадашњи див се тако брзо распао изнутра нападнут гљивицама лажног национализма. Некада непобедива армија је преко ноћи постала балон од обичне сапунице и испарила у ратним вихорима у Словенији, Хрватској, Босни. Осакаћеној Војсци Југославије, чији сам млади официр био, остало је само ово здање као споменик на нека прошла времена. А да ли су та прошла времена била боља од ових данашњих? Мишљења су била подељена. Једни су тврдили како смо тада добро живели, имали високи животни стандард, били смо водећи у трећем светском блоку-Покрету несврстаних, могли смо да спавамо на клупи у парку....А, други, други су говорили о комунистичкој окупацији, о стрељању Срба од стране партизана, о распарчавању Србије, о Сремском фронту на коме су комунисти слали ненаоружану српску младост да гине у таласима, о силовању наше православне вере. Трећи су говорили како треба прошлост оставити за собом и гледати у будућност. А, за њих је будућност била тамо негде на западу. Запад за њих није имао алтернативу. Све, земљу, претке, веру, традицију све су били спремни да забораве за једно парче западног неба. А, све сам више стицао утисак да је то парче западног неба, о коме су они опијено сањали, парче из њихове уобразиље, из њихових снова и жеља да живе у некој бољој земљи, земљи без страха, сиромаштва, можда чак и без напорног рада. За њих је запад био бајка, слатка кућица за Ивицу и Марицу. Мислим да нико од њих није наслућивао или није желео да зна шта се крије у кућици од слаткиша. Западна вештица је распаљивала њихову машту, вешто се кријући иза отрцаних фраза о демократији.
Петорица нас из елитног рода ЕИ и ПЕД-а, у новим, свечаним официрским униформама потпоручника, чекало је у ходнику генералштаба свој распоред. Данас ће бити одређена судбина почетка наших каријера, данас ћемо добити прво радно место. Да ли ће то бити Ужице, Прокупље, Нови Сад или Београд, од тог сазнања делили су нас минути. Изгледало је као да сви равнодушно чекамо свој прст судбине. Кроз четири године школовања прошли смо сву суровост живота и са своје двадесет три постали људи. Слике сурове војничке обуке смењивале су једна другу. Крвави август, како смо га називали, и први сусрет са војском. Двадесет и шест дана пакла. Пузање, копање ровова у каменитом тлу, форсирање реке, гутање бојних отрова, грмљавина ракетних бацача и бомби, зујање у ушима од даноноћне рафалне паљбе оружја, падање у несвест од исцрпљености, плач мушкараца и одустајање, напуштање јединице погнуте главе. Разумели смо их, официри су посебан сој људи. Што је већи број њих одустајао, бивао сломљен психичком и физичком обуком, ми који смо остајали били смо поноснији на себе. Понекад сам се питао да ли је неопходна и нека доза лудости да би постао официр. Доза сурове лудости према самом себи или величине духа кроз спремност да сатреш себе ради виших идеала одбране отаџбине и народа.
Бат ципела одјекивао је ходником генерлаштаба. У војничким шињелима, помало подсећајући на пингвине, прилазила су нам четири официра.
-Станојевић и Огњановић иду са капетаном Јовановићем, Гашић иде са мајором Милинковићем, а Гајић и Аџић иду са капетаном Драгачевићем-, говорио је потпуковник задужен за кадрирање у војсци, показујући према официрима са којима је требало да кренемо на своје прве дужности.
-Господо потпоручници, срећно!-, заврши и када му отпоздрависмо из става мирно, брзо се окрену и оде. Остадосмо ми са нашим новим командирима у ходнику Генералштаба.
-Аџић и Гајић, замном!-, издаде наређење капетан Драгачевић и нас двојица, заборављајући да смо сада и ми официри, кренусмо у колони по један за њим, хватајући корак. Испред Генералштаба нас је чекала војна кампањола са возачем. Док смо се полако кретали преко Бранковог моста, већ сам могао да претпоставим куда идемо. Пре само годину дана био сам у тој јединици на пракси. Све је било обавијено велом тајни. Ћутљиви људи за својим електронским уређајима, са слушалицама на ушима, живо су притискали дирке и бележили нешто у своје дневнике. Нико од њих није носио униформу. Војна возила нису имала своју уобичајену сивомаслинасту боју. Изгледало је као да се налазимо у неком насељу обичних грађана и не би ме зачудило да сам видео и веш како се суши на некој од тераса двоспратних и троспратних зграда. Војни обавештајни центар, који је требао да буде моје ново радно место, коришћен је још за време Јосипа Броза Тита када је на челу Службе државне безбедности, познате као УДБА, био Александар Ранковић-Лека.Удба је у критичним шездесетим годинама, након рата, за свој рад користила скривене тунеле и лагуме који су се налазили у близини, а који су сада служили као резервни положај у случају рата. Био сам фасциниран оним што сам видео иза врата која су била обезбеђена као сеф у банци. У центар се улазило уз помоћ шифре која се мењала приликом сваке смене војних обавештајаца који су радили на обради података. Огромна просторија издељена на канцеларије у средишту је имала макету Балкана по којој су се шаренили положаји армија суседних земаља. Било је тако нестварно, и чинило ми се, тако добро организовано као у кошници.
-Ми смо очи и уши наше војске.-, говорио је официр који нам је накратко показао Центар за обраду обавештајних података,-без нас војска је слепа. Надам се да схватате озбиљност вашег позива. У случају рата, па и у миру, непријатељ ће прво тежити да уништи наше положаје.
Труцкање по калдрмисаном путу ме је тргнуло из размишљања. Приближавали смо се касарни.
-Идемо код команданта.-, рече кратко и јасно капетан Драгачевић. Канцеларија потпуковника Павића, команданта касарне, била је веома укусно уређена. Осећао се дух војне дисциплине на сваком кораку. На зидовима су висили портрети српских војвода: Мишића, Путника, Бојовића, Степе, а изнад главе потпуковника, са пуном пажњом, на црвеном плишу, у стаклу, висило је ордење за храброст и споменице из првог светског рата које су вероватно припадали неком од његових предака на кога је био неизмерно поносан. Потпуковник Павић ми је оставио први утисак правог српског официра.
-Господине потпуковниче, потпоручник Бобан Гајић, јављам се на дужност.-, обратио сам се команданту из става мирно, а затим стао на месту вољно очекујући даље наредбе.
-Гајићу из твог досијеа видим да си један од најбољих питомаца, надам се да нећеш да ме разочараш. Одмах ћеш добити команду над водом војника и то код најбољег командира чете капетана Тадића.-, у том тренутку врата се отворише и у просторију уђе један мали, буцкасти капетан, са симпатичним , војнички уређеним брчићима...
Нема коментара:
Постави коментар