- Сада долази ново време, време победе добра над злом, време победе истине над лажима, правде над неправдом, Бога над Ђаволом. У српском Краљевству сине престо треба вратити династији Карађорђевића који им је безбожничком силом отет, јер им по природном, наследном и божијем праву припада. Јер у њима тече јуначка и стваралачка крв њихових предака. Домаћинство без домаћина је запуштена авлија, а Краљевство без краља је проклета авлија сине.
Велико светло небеско! У чему би била његова срећа да нема оних којима сијате – и да ли би срећници који су светлом обасјани знали за његово постојање да им сјај не заслепљује очи, да им топлина не испуњава срце.
Потомци Карађорђевића, Петра, Александра, они морају попут звезде водиље осветљавати пут српском народу, они морају својом близином, добротом својом грејати озебла срца свог народа. Далеко су биле туђе куће, далеко је Лондон. Очи не виде, срце не осећа, лед се не топи. Темза није Морава, Шкотска није Шумадија. Тешко је било наслутити време у Србији са далеког Острва, јер је време у Србији непредвидиво – црне облаке често нанесе ветар са истока или запада, час са севера или југа. А сунца нема да их растера, не допире до Србије његов сјај. Они синови великих српских синова, морају бити сунце народу свом...
Јер ово је њихов народ, ово је њихова дедовина. У њима тече српска ратничка крв.
Али они још увек не познају српску напаћену душу, не познају свилу, не познају челик. Морају сићи у Србију да буду светло свом народу, да упознају непокорени дух Србије – говораше старац.
-Оче, када света династија Карађорђевића треба да спасе Србију? – упита младић.
- Да ли од суше испуцалу земљу треба питати када жели кишу?
Ех, мој сине, комунисти су уништили све што је српско у Србији и осакатили оно што је ван отаџбине. Потомци српске династије су пола века лутали светом, без корена који остаде у забрањеном граду. Бог подари Србији нове краљеве, али не подари престо, не подари им слободан народ. Јер Бог не дарује, али Бог помаже.
Нови краљеви не видеше своју отаџбину, не видеше свој народ. Не упознаше српску колибу, кајмак, погачу, мирис покошеног сена. Не потукоше се са дечурлијом код којих од малих ногу тече немирна хајдучка крв. Не запеваше тропар светом Сави који само у Србији уздиже до небеса. Не упознаше величину и патњу свог народа. Србијом не сме владати, и народу српском као краљ не сме служити најстарији изданак, већ пупољак династије, пупољак који ће процветати у најлепши цвет, цвет који мирише на Србију. Процветала грана се не калеми, а гвожђе се може исковати само док је вруће, а мора се калемити и ковати у отаџбини – одговори старац. Замисли се, а затим настави да проповеда о српском Краљевству:
- Али, сине мој, и вино може да се поквари, и од вина може да настане сирће. Сетимо се Цара Душана Силног и царице Јелене, од најплеменитијег рода настаде нејаки Урош који дозволи да се распадне царство српско. Зато сине имаћете срећу или несрећу са српском династијом Карађорђевића – а видећете какво је вино када дође време за његово кушање. Генерал без војске не може бити генерал, а краљ без Краљевства може бити само престолонаследник.
Упамти ово добро сине – Генерал мора бити први када се ствара војска, а краљ када се ствара Краљевство, другачије се ремети природно стање ствари, и таква војска неће побеђивати када је води други генерал, а такво краљевство се неће одржати под краљем који га није стварао.
Нема коментара:
Постави коментар