„МЕКА“ ДИКТАТУРА-ТИХО УБИЈАЊЕ НАРОДА!

УБИЈАМ ВАС, АЛИ ВИ ТО НЕ ПРИМЕЋУЈЕТЕ!

Под  диктатуром обично подразумевамо владавину уз помоћ насиља. У двадесетом веку
тоталитарни системи, тирани попут Стаљина, Хитлера и Маоа, убили су милионе људи у име бизарних идеологија. Моћници као што је био Мобуту Сесе Секо у Заиру остављали су крвав траг за собом.

Али последњих деценија појавила се нова врста ауторитарних владара, боље прилагођена добу глобалних медија, економске међузависности и информационе технологије. “Меки” диктатори концентришу моћ, гуше опозицију и укидају унутрашњу контролу, а да притом готово не користе силу.

Прети опасност да ти нелиберални лидери  преобликују светски поредак према својој мери, а принципе слободе и права - иако их донекле подупиру западне силе - замене цинизмом и корупцијом. Народ мора да схвати како ти режими функционишу и како им се треба супротставити.



Нови аутократи често долазе на власт путем“ релативно поштених“ избора.

Растућа подршка јавног мњења јефтинији је и истовремено ефикаснији пут ка власти него терор.

Нови аутократи користе пропаганду, цензуру и друге информацијске трикове како би повећали свој рејтинг и убедили грађане да су бољи од доступних алтернатива. Они гаје неодређену одбојност према Западу.

Кад им економије добро функционишу, такви лидери кооптирају потенцијалне критичаре материјалним наградама. Кад су времена тешка, користе цензуру. Нови аутократи подмићују власнике медија уговорима за рекламе, прете тужбама за клевету и подстичу прорежимске инвеститоре да купују важне медије.

Они имају власт над интернетом тако што спречавају приступ независним вебсајтовима, унајмљују “ботове” чији је задатак да преплаве странице прорежимским коментарима и плаћају хакерима да нападају опозиционе медијске сајтове.

Нове диктатуре негују мали део демократске опозиције како би симулирали постојање конкуренције. Избори потврђују „популарност“ шефа државе.
Рекламна технологија  добија нову примену. Ангажују се бивши западни лидери као консултанти - Назарбајев је, на пример, ангажовао Тонија Блера - или дају донације њиховим фондацијама.

А пре свега, нови аутократи штедљиво користе силу. То је њихова главна иновација. Хитлер је стицао заслуге ликвидирањем непријатеља. Мобуту је вешао противнике пред многобројном публиком, а угандски председник Иди Амин је телима жртава хранио крокодиле. Тражење одговорности било је део стратегије: плашило је грађане.

Нови аутократи нису гадљиви - у стању су да се сурово обрачунавају са противницима и пребијају демонстранте. Али насиље открива праву природу режима и присталице претвара у противнике. Данашњи диктатори помно поричу саучесништво у случајевима убиства опозиционих активиста или новинара. Пример је бивши украјински председник Леонид Кучма. Снимак његовог наводног наређења да се отме новинар Георгиј Гонгадзе, који је касније пронађен мртав, допринео је распиривању Наранџасте револуције 2004. године и доласку Кучминих противника на власт.

Али насиље није само скупо - оно је и непотребно. Зато нови ауторитарни владари радије блокирају политичке супарнике бескрајним судским процесима, саслушањима и другим правним формалностима. Нема разлога да стварају мученике кад своје опоненте могу да победе тако што им троше време и компромитују их.

 Лобирање у корист диктатора требало би посматрати као озбиљно кршење пословне етике. Борци за слободу  треба да обезбеде објективно емитовање вести на домаћем језику како би парирале пропаганди и цензури. А пошто су диктатуре које владају информацијама подложне притисцима модернизације и неизбежно им се дешавају промашаји, потребно нам је стрпљење.

Грађани не добијају информације само путем пропаганде него и тако што виде колико зарађују , без обзира шта тврде диктаторови медији.

(Чланак професора Гуриев  и Треисман обрадио и прилагодио Бобан Гајић)