 |
| НА БАЛУ У МОСКВИ, А НЕ НА ВЕШТИЧЈЕМ ПИРУ У БРИСЕЛУ! |
Ипак, тада смо сви добијали пакетиће, од деце радника из погона до деце просветара, секретарица, директора. Пакетићи су у једном предузећу били исти за сву децу.
Сви наши очеви су заједно излазили на звук сирене у три и знали смо сваког дана да сигурно долазе кући. Знали смо да ће бити на ручку и да ће из града донети прве јагоде и трешње, сочне лубенице или неко друго изненађење. Наши очеви нису били понижени бедом и неисплаћеним зарадама, нису бежали од своје деце да се не би постидели што не могу да им купе ни једну крем-бананицу од 13 динара, као данашњи млади очеви.
Наше мајке су увек биле ту за нас. Нису морале да раде и да нас као бебе од пар месеци остављају у јаслицама. Наше мајке нису ни желеле да раде док нисмо стасали у мале људе и пошли у први разред. Биле су ту на сваком нашем кораку, у свакој болести и муци, за сваку нашу жељу и потребу.
Нас су мајке нас будиле са осмехом, гурале доручак пре школе, џепарац да се нађе и испраћале нас свакога дана у школу из које ћемо изаћи као образовани и поносни људи. Одећа је била нова, чиста, ручак увек топао на столу, сваког дана понешто слатко, а недељом увек нешто посебно лепо, јер тада смо са радошћу чекали да нам у госте дођу браћа и сестре, ујаци, стричеви и тетке.
Шпајз је увек био пун, што домаће зимнице, што ђаконија које је отац добијао преко синдиката. Синдикат је раднике снабдевао баш повољним свежим месом, сухомеснатим производима, кантама џемова и еурокрема, лименкама краставчића, цвекле, зимске салате. У сушницама су без обзира на све наши дедови и баке димили домаће суво месо.
У мом детињству и младости никада нисам видео да је неко гладовао, био избачен на улицу или остао без деце. Нико није ни тукао децу ни жену, јер је свако могао да ради и да живи без страха и без беса. Деца су посебно лети остајала напољу до десет увече, на улици испред куће или у парку, али ниједан родитељ није страховао да ће му неко силовати или искаспити дете. Полиција је радила свој посао, лекарима се веровало јер су лечили људе, а просвета је била поштована и уважена у друштву. Волели смо своје учитеље и наставнике и плакали на растанку, волели смо и слушали разредне старешине и професоре средње школе. Били су нам други родитељи.
Зато смо ми, те генерације које су чувале мајке, а не нервозне и преоптерећене васпитачице, одрасли у снажне људе, пуне самопоуздања.
Ми смо одрасли уз љубав својих родитеља који нису радили од 5 ујутро до 7 увече и то за најбедније плате, да би кући дошли сломљени и нервозни, оптерећени кредитима и дуговима, зеленашким каматама и страхом да ако само мало поклекну или се разболе, све може отићи на добош и у пропаст.
Ми смо одрасли уз баке и деке са пристојним пензијама, који су унучићима читали бајке и куповали све што пожелимо, а данас многе баке и деке чекају ноћ да копају по контерјерима за ђубре, не би ли пронашли бајати хлеб и бачене половне ствари. Данас многи усамљени стари људи тугују без своје деце и унучади која живе расута по свету, раде као црни робови, а немају ни толико да за Божић и Васкрс дођу кући да обиђу своје старе.
Ми смо имали и неке срећније рођаке и комшије, колеге и пријатеље, нормалне шефове. Сви смо се дружили, славили славе и празнике заједно, правили излете и кампове, ишли на пецање и купање по језерима и бањама и рекама које су биле чисте.
Никада, али никада као мали нисам размишљао о храни, обући или књигама. Данас деца живе под притиском и у страху, у грчу као и њихови родитељи који се свађају или су утучени због беде и проблема. Данас су деца срећна да имају три оброка и оба родитеља, јер су разводи и насиље у породици толико чести као што су некада била честа славља, свадбе и крштења.
Мој отац никада није стрепео да ли ће моћи да плати струју и воду на крају месеца и да ли ће му, не дај Боже, неко запленити кућу због дугова. Моја мајка се највише бринула да ли ћу бити одличан ђак, али никада није бројила и задњу пару у кући да би купила прашак за веш, сапун, шампон и да остане за јефтину храну, као што данас жене брину.
Сваке године се знало да идемо на море, иако је то било увек Сутоморе, али увек смо ишли на море. Увек смо могли да рачунамо да ћемо ићи на екскурзију и да ћемо понети довољно новца за провод: давали су отац, бабе, деде, ујаци и стричеви, свако по који динар да се нађе.
Имали смо сећам се и отворене штедне књижице код тада јаке Југобанке, сакупљало се за факултет. Имали смо снове, велике планове и јасне идеје о будућности и свом животу. Данас деца и млади не могу ништа да сањају ни да планирају, јер се живи од данас до сутра, а будућност је само мрачна претња.
Од редовног џепарца као мали дечак, ишао сам у продавницу кад год пожелим нешто „куповно“ поред домаћих посластица. Купити „Јафу“, „Плазму“, „Најлепше жеље“ „Галеб“,“Медено срце“, „Манчмелоу“, Фруктал, Вино Жупа или Србијанка воћни сок, није било проблем. Сваког дана још од маја куповали смо сладолед испред школе. Имали смо сви исту ужину, али смо имали новца и да често купујемо врућ бурек, топли сенвич, помфрит или хамбургер на великом одмору. Данас се деца у школама туку око ужине, а у школским двориштима отима се новац, гардероба и мобилни телефони, дилује се дрога и севају ножеви.
После школе, у осмом разреду шетали смо по граду чекајући аутобус, крали смо прве пољупце и крадом ишли у кафић на пиво. Радије смо ипак сви ишли у „Краш“ да купујемо предивне бомбоњере, ледене коцке и мирисне чоколаде специјалне врсте, јер су тада средњошколци били деца, а не као данас распуштена и бесциљна маса, која има сву слободу одраслих људи, али ништа не жели и не зна шта ће са собом. Ми смо се некада договарали где ћемо у град, а данас се млади „смарају“ и „блеје“ по мрачним рупама које су пуне дроге, криминалаца, проститутки и свакавог олоша .
Ми смо ишли у биоскоп редовно, понекад са друштвом, а често и са родитељима. Кокице, печен кестен, кикирики и сокићи су били ситница о којој нико није мислио. Позоришта нису имала пуно представа, али када су биле премијере, све је било пуно и данима смо чекали за карте. А глумили су прави мајстори: Зорана Радмиловића сам гледао сваки пут кад је гостовао и по три пута заредом. Не могу младима данас да објасним ту магију и то што ниједна његова представа није била иста и што је цела глумачка екипа на лицу места измишљала нове гафове и мењала сценарио на бини.
Данас у позоришту глуматају неке „величине“, мамини и татини мезимци, поред позоришта прођем као поред неке тезге, а и карте су тако скупе да већина људи и не помишља на тај део културе. Сви се кући довуку препуним градским превозом, као крпене лутке, тупи и млитави седну пред ТВ, искључе мозак и препусте се плиткоумним и болесним емисијама, политичкој пропаганди и скандалозним и перверзним реалити серијалима.
Сви су на фејсбуку, кревеље се као малоумни и праве селфије, сви дрндају мобилне и дописују се, твиткају и паметују онлајн, а у ствари су сами као гробови- сви су једни поред других, а нико се ни са ким не дружи.
Зато и деца остају усамљена, када дођу из школе родитељи су испред ТВ-а, нервозни и нерасположени за причу. Свако има своју собу, свој ТВ, свој компјутер, свој мобилни. Свако је у свом луксузном гробу. Деца и родитељи се виђају у ходнику и испред купатила. На ручку нико није код куће, а и вечеру свако једе за себе, деца по собама пице и сендвиче, а родитељи одвојено, јер маме гледају турске, индијске и шпанске серије а тате прате спорт на каналима који емитују фудбал и тенис по цели дан. Чак ни рођендани више нису породично славље. Деца више воле играонице, тинејџери кафиће, а студенти сплавове, него своје породице и родитеље на тај дан.
А ми смо за рођендан окупљали и другаре и комшије, родбину и пријатеље, татине и мамине колеге и њихову децу, кумове у центру славља и наше баке и деке, прабабе и прадеде чак! Славили смо целог дана, а увече је била журка за наше друштво.За рођендане смо добијали бицикле, Лего сетове или скупе макете бродова, авиона, ТВ у боји, видео рикордер, касетофон или музички стуб, гитару, опрему за карате, кош за двориште- шта год пожелиш. Наравно били смо вредни и послушни, добри ђаци и поштовали смо старије, а посебно родитеље, али смо их и волели и веровали им.
Не хвалим ја данас ни тај систем, ни то време- тада смо можда живели исувише безбрижно и унапред трошили оно што данас са каматом враћамо. Нико тада није гледао далеко у будућност нити је ко мислио о олуји која се спремала у СФРЈ.
Али моја генерација има барем нешто да памти и сећање на пристојан живот, па и сећање на добра времена као модел да тражимо поново тај стандард.
А ова нова, убога деца чим се роде сањају само кофер, визу и авионску карту у једном правцу. Од малих ногу уче шта значи немати, трпети, бити жудан и бедан, понижен и ускраћен за све оне ситнице и испуњене жеље, које чине детињство вредним сећања. Од малих ногу расту незадовољни, у растрзаним породицама, са нервозним и уморним родитељима, са нервозним и незадовољним професорима. Расту гледајући како се багра и фукара богати и живи раскалашно, док вредни и радни људи бедују и ропћу под теретом сиромаштва. Деца гледају у препуне продавнице и излоге, уздишу поред радњи са играчкама. Деца одрастају у кинеским патикама, носе кинеске ђачке торбе, једу хлеб и кромпир целе недеље,а слушају алаве политичаре како лажу и обећавају, позивају на стрпљење и штедњу, док се њихова деца и жене разбацују парама и живе као цареви. Деца гледају, гутају бес и горчину и расту у бесне младе људе.
Да, наши су млади остарили чекајући боље сутра. Од рођења једу лошу и бедну храну из хипермаркета и жудни су свега и свачега. Неки нису ни видели море, нити су били било где ван Србије. Уместо да сурфују на плажи, млади сањаре и сурфују по интернету.
Наши млади ни Србију нису видели, јер родитељи нису имали да плате ни за локалну екскурзију. Наши млади су се родили у времену НАТО бомби, санкција и беде. Одрасли су надајући се узалудно да ће овај очај проћи и постали су старци у души.
Не само да нису имали детињство, него многи неће имати ни своје деце, па да њима пруже више него што су они имали.
Наши млади не желе да се боре- толико су пута преварени и искоришћени да лепе плакате, деле летке и служе по сттранкама и чекају на мрвице са стола моћних политичара- да их више ништа не може покренути.
Кад сам био мали, мени је прича о Пепељузи била немогућа и нисам разумео како неко може да живи тако бедно и да нема ни одећу ни храну. Нисам разумео како неко може да ти отме кућу и имање твога оца и твоје наслеђе.
Мени је прича о „Девојчици са шибицама“, која је умрла од глади и хладноће на улици, била измишљотина, нешто невероватно, као и прича о вештици из „Ивице и Марице“.
А данас је све то истина- све те страшне и тужне бајке постале су наша ружна стварност: без срећног краја, без чуда и без правде.
Српски народ је препуштен злим маћехама и још горим господарима, злотворима са Запада. Наши политичари су као вештице које нас маме на кућице од чоколаде и колача, а после завршимо заробљени у кавезу, спремљени као жртве.
Као у најгорим феудалним временима из бајки ми само чекамо када ће ММФ да поново дође и да и тражи месо са наших костију на крају. Продаваћемо заиста своје месо- бубреге и друге органе да преживимо, када због њихових диктата заплене куће наших дедова и очева, куће у којима смо порасли и које су генерације градиле својом муком.
Најхрабрији и они који су здрави ће можда као некада у Великој селидби народа спремити по завежљај на леђа и кренути преко седам мора и седам гора, да негде било где пронађу нови дом, ново сунце и наду.
Можда је једина земља нашег спаса драга мати Русија, где влада правда за обичан народ, где је власт милосрдна према својим грађанима, а не према страним лешинарима, капиталистима и комесарима Европске Уније.
Можда ће у Русији Срби поново добити две покрајине као некада када су побегли од турских јатагана, колаца за мучење и зулума сваке врсте.
Никада нисам волео сурове и крваве западне бајке. Све су тужне и злокобне, а правда на крају има горак укус и стиже прекасно.
Руске бајке сам волео, јер су увек биле племените, поучне и топле, људске приче о стварним јунацима, скромним васпитаним принцезама, о праведним племићима који су ценили своје кметове и понашали се људски према њима.
И данас Русија живи на истим принципима и моралу: људскост, част и правда, слобода и поштовање, скромност и мудрост, саосећање и милосрђе, вера и велики патриотизам.
А на мрачном и хладном Западу све бајке су постале ноћне море: на улицама милиони бескућника, криминал и зло свуда око нормалних људи који страхују кад им дете оде у школу. Хоће ли дете доћи кући, а да није претучено, силовано, малтретирано од вршњака. Да ли је било манијака да убија децу по учионицама, да ли је неко киднаповао дете испред рођене куће или из забавишта, школског дворишта.
На Западу се једе болесна ГМО храна, деца се рађају већ болесна, задужена за кућу у којој живе, за школарину и ауто родитеља. Лечења нема ако немаш пара, ако трули богаташ реши да те отпусти, остајеш на улици, јер немаш од чега да плаћаш рате за зајмове. Децу ти одузму, јер не можеш да их храниш, и онда остаје подземна канализација, као у Чикагу где живи више стотина хиљада отпуштених радника са породицама.
У злокобној западној „бајци“, када заврше ропски рад од јутра до мрака, људи су само покретне мете за полуделе убице и криминалце, наркомане и помрачене појединце жељне насиља. На Западу човек је само дивљач за богате милијардере и милионере, као некада зечеви и срне пред псима и коњима лордова и војвода.
Србија нема подземну канализацију величине оне у Чикагу, наши бескућници немају куда када остану без посла, када им заплене кућу због дуга за струју и комуналије. Наши несрећници, осиротели родитељи којима одузимају децу и дају их хранитељима за паре са буџета, не знају да иду даље и да се боре- без деце многи су изабрали прво дрво и убили се у болу и патњи за својом дечицом. То је пракса са болесног Запада: држава не помаже родитељу који је пропао због лоше власти, него му отима децу и даје паре странцима да чувају ту несрећну децу, која ће због таквог шока и насилног одвајања од родитеља патити целог живота и остати обогаљени у души.
Србија не припада тој мрачној, бездушној и окрутној западној „цивилизацији“. Србија не жели да слуша ни „западне“бајке ни „европске“ приче о меду и млеку Европске Уније.
Западне „бајке“ су само мамац прерушене крвожедне вештице која вреба лаковерне и лење, оне који мисле да се све може стећи преко ноћи и да се све може купити за новац. Такви жељни „америчког сна“ заврше као сломљени и исцеђени емигранти након 10 или 20 година крвавог експлоатисања.
Србија већ живи у тој „западној бајци“ и одавно куса европске сплачине.
Србија жели да се што пре пробуди из те ноћне море, да се отргне из канџи злих господара, притајених вештица и немилосрдних богаташа.
Србија би свим срцем хтела правду и слободу, крај сиромаштва и пљачке народа.
Србија би хтела да живи, да дише пуним плућима, да ради и заради, да планира и сања, да плаћа рачуне и спава мирно.
Србија зато жели руске бајке, јер су оне почеле да се остварују за све храбре народе који су изабрали праву страну- ону страну где је све отворено и чисто, где се обећања испуњавају, ону страну где сија топло сунце праве слободе и где деца слободно шетају улицама. То је Русија.
Ја не желим да се време Пепељуге и зле маћехе врати и да Србија живи само као бедна слушкиња Европе. И нама су као и Пепељуги отели кућу и земљу и гурнули нас у запећак да ринтамо за кров над главом и за кору хлеба.
Време је за руску бајку, време је да се пробудимо из ове ноћне море.
Срећан пут Европи која послушно хрли у руке НАТО злочинаца и америчких јастребова.
Срећан пут сваком из Србије ко жели у такву Европу, нека иде слободно, али може понети само своје кофере- ни педаљ Србије више не дамо!
Србија ће устати из блата и поћи правим путем.
Србија ће ићи раме уз раме са племенитим и слободним народима окупљеним око мајчице Русије.
Европска Унија, та зла маћеха нека множи своје глупе, похлепне и ружне кћери и нека их уда за НАТО силеџију, нека их прода шиптарима и муџахединима за мало нафте и паре од белог праха.
Дошло је време да Пепељуга Србија скине европске ропске рите, да опере лице од увреда и љагања и да заблиста својим правим лицем, да плеше на балу у Москви, а не на вештичјем пиру у Бриселу.
Нема коментара:
Постави коментар