 |
| Срце јој више не куца да живи, већ куца за својим убијеним чедом... |
Старица у својим седамдесетим годинама, сва у црном, са погледом у коме се види бол и туга, села је баш поред мене. Реч по реч, а веома брзо, престала је да говори о себи. Није јој више ни стало до свога здравља, ни до живота који наставља да живи после смрти своје кћери.
Мислио сам да је несрећа била недавно, јер је бака била у црнини и сва сломљена, тупог погледа који није скривао бол.
Погинула са једва 20 година! Медицинска сестра, кренула је санитетом да помогне пацијентима...али 1993. године!
Крв ми је кренула у главу и мрак ми је пао на очи.
Погинула није, већ је девојка убијена као пас од стране усташа, подно Велебита, те далеке 1993. године, заједно са двадесет Срба који су камионима и у пратњи санитета кренули по 13 својих рањених.
И не само да УНПРОФОР ни прстом није макао, већ нису обезбеђивали путеве ни за медицинске раднике, ни за српске цивиле.
Не само да су усташе убиле све војнике и несрећну младу девојку Надежду Гаћеша, већ су се на телима иживљвали и касапили их тако да их ни рођене мајке нису могле препознати. Тела убијених и после смрти касапљених Срба, родбина није могла одмах ни да преузме, распадала су се ту поред пута данима.
Бака уздише, а сузе навиру: 22 године од тог злочина нико се не сећа српских жртава, а Хрвати још славе „Олују“. Наши се политичари клањају сенима туђих „жртава“ а наши гробови расути широм Хрватске не могу се ни посетити, наше мајке не могу ни да оду на гроб својој деци!
Бака вади из шарене торбе смртовницу и исечак из новина: то је све што је остало од њене прелепе, храбре и пожртвоване ћерке. Ниједна улица неће носити њено име и ниједан споменик неће стајати да негде говори о закланим српским жртвама.
Каже бака- знали смо ми да су усташе звери, ал се нисмо надали да ће трећи пут у овоме веку клати и убијати. Мислили смо да је Јасеновац крај и да више неће откопавати нове јаме. Живели смо једни поред других и када је све пукло, ми смо ћутали. Нек свако себи прави војску и државу, само народ не дирајте. Али није било тако.
Баку је срце издало. Имала је инфаркт и све је голготе прошла. Све болести су је сломиле и када је дошла у Србију да се ту склони од усташке каме- то више није био живот, већ само пусто чекање смрти.
Бака иде код лекара, јер је син води, али њено срце је престало да куца тог јуна 1993.када су јој усташе убиле и измрцвариле кћер. После је дошло 60 аутобуса српске војске да отера усташе које се нису бориле ко мушкарци са војницима, већ су иза линија УНПРОФОР-а клали српске жене и децу.
Терали су Срби све до Задра и Задар је био празан кад су чули да Срби долазе, али Срби жене и децу нису дирали, нити би икада то учинили. Ипак, знале су хрватске мајке и жене шта су усташе радиле и зато су бежали, очекујући освету. Али освете није било. Бака каже: „Шта ћеш, јадни људи, бежали су ко и ми. Народ је то, нису они криви“.
То само може да каже српска мајка, јер она не може да мрзи ни туђе. Само српска мајка зна да прашта и да разуме туђу муку, а да своју тугу са поносом гута и да смрт свог детета не свети, већ само оплакује.
У ходнику је завладао мук. Сви су гутали те горке речи и у себи преживљавали све поново: колоне јадних људи који беже у Србију, слике клања и мрцварења српског народа- од Дрине до Купе поново су тада радиле руке злотвора, као да је 1941.
На хиљадама места широм Босне и Хрватске леже српске жртве, хиљаду српских Сребреница: гробови необележени или срушени, понегде сви заједно у некој јами, костију разбацаних без помена и без суза закопани као псета.
А данас сви говоре само о Сребреници. Као да само постоје муслиманске жртве.И питање је како су ти људи страдали. Нико не износи чињенице већ тврдње. А тамо где се поља беле од костију српских, нема светске јавности ни британских душебрижника.
А шта је прави геноцид?
Геноцид је то што су Срби на овој својој светој земљи претрпели.
Геноцид су извршили Турци: освајали, пљачкали, силовали, отимали децу, убијали и у робље одводили стотине хиљада људи, жена и деце, у ислам силом преводили и уништавали 500 година.
Геноцид су извршили Аустроугари и Немци: убијали, палили, силовали, децу и бебе набадали на бајонете, вешали жене и децу, побили нам све мушко. Бомбама нас засипали и срушили наше куће на нашој земљи и још нико одговарао није за геноцид Србије у два светска рата.
А Хрвати, или Корвати, та мешавина дивљих и убилачких Авара који су ту дошли и освојили српске земље, једва су чекали турски поход да би и Србе који су бежали из српске Босне и Херцеговине, хватали ко дивљач, набијали на ражањ и живе пекли.
Још тада су Хрвати показали ко су, а када је на врхунцу Папске државе и насилног покатоличавања целе Европе и хрватски бан Драшковић побио све српске и православне племиће да би покатоличио Хрватску, почело је вековно зло, које и данас живи у Хрватској.
Безразложна и ничим оправдана мржња према Србима, бујала је вековима, храњена из Ватикана, а чија је сва та земља названа Хрватска?
Откуда толики Срби у Хрватској? Откуда је и Аустроугарска говорила само о Србима православне и католичке вере, а не о никаквим Хрватима?
Како то да је српска Крајина вековима остајала слободна и призната као чисто српска земља?
Српски су језик узели и на српској крви уздигли државу ти „Хрвати“. Зверством и клањем су ти дивљи Авари и мешанци, покатоличени и истренирани да Србе прогањају покушавали да истребе све српско.
Никада нико Хрвате за нељудске злочине и уистину прави и једини геноцид на Балкану ни да казни ни прозове до дана данашњег, јер су били у сенци Ватикана и јер су певали Хитлеру добродошлицу.
А ко је икада на овом свету направио логор за убијање деце, беба и невиних цивила сем Хрвата? Ето, стоје као неми сведоци Јадовно и Јасеновац и још хиљаде нових стратишта Срба, геноцид над геноцидима.
Ћути међународни суд, ћуте Уједињене Нације, али зато Хрвати славе „Олују“.
Али зато у Сребреници се од трагедије свих народа само броје и само жале муслиманске жртве, хиљаду пута увећане.
Ниједна српска жртва се не спомиње.
А ВМА пун болесних од рака: каму и ханџар су који и преживели, али НАТО бомбе нису могли да избегну.
Бањалучке бебе још увек плачу.
Јаме пуне српских жртви јече и чекају опело.
Срца српских мајки још крваре, а сузе не престају.
Тиршова дечја клиника у подруму, испред кабинета за магнетну резонанцу годинама је била пуна озрачене српске деце из Босне и Хрватске. НАТО им је послао бомбе, док је причао приче о људским правима и намештао истину и правду по својој жељи.
Као у предворју пакла, тих деведесетих година у подруму Тиршове српске мајке су у крилима држале јадну дечицу без косе, убијену раком и леукемијом. Није било довољно соба, ни довољно лекова ни довољно лекара за те мале и невине душе које је НАТО озрачио, па оставио да се пате и умиру на рукама несрећних родитеља.
И ниједан злотвор из НАТО пакта никада није одговарао што је само српску децу озрачио и убио. Нови Јасеновац и Јадовно били су тих година на свим дечјим клиникама. Плакале су српске мајке широм бивше „Југе“, али само српске жртве нису биле битне.
Тако су решили господари света.
Ипак, мајка је мајка. Свака мајка воли своје дете, па и мајке најгорих убица плачу, јер дете је дете.
А какве су горке и непресушне сузе српске мајке за дететом које је невино и недужно заклано и мучено, мрцварено без икакве кривице, сем што је Србин православне вере и што се српска душа узда у Бога и правду, и кротко трпи каму?
Каква је туга, дубока као најцрња хрватска јама у срцима мајки које нису ни сахраниле своју децу, којима ни молитва очитана није, којима кости развлаче звери по хрватским кршевима?
И ко ће, питам српске вајне политичаре да угуши крик из дубине душе једне српске мајке која никада, никада неће да заборави ни да опрости своје невино убијено дете?
Ко ће да ућутка лелек из сломљеног срца, које не куца да живи, већ куца за својим мртвим дететом?
Нека се клањају сенима убица наше вође.
Како чинили, тако ће им се вратити.
Ја се клањам сузама једне српске мајке.
Нема коментара:
Постави коментар