ЗА КОГА СЕ БОРИ СНФ?

Видели су многи да смо почели са радом. Прва офанзива! Зову ме пријатељи и рођаци, прекорева ме мајка: „За кога се опет бориш, да ли си ти нормалан? Нико ти неће рећи хвала! Зар си заборавио како те је Милошевић стрпао у затвор, а нигде није било тог твог народа да те брани?!“.

Горак је укус борбе-понекад стојиш сам, понекад проклињеш себе и своју наивност, али изнад свега, сан о победи и слика коју сањаш сваке ноћи води те напред. То је оно нешто што ти не да мира, што те тера да се буниш, па шта буде да буде! 

Како да објасним то онима који су још у ланцима и који су сагли главе, једино да покажем да човек може бити слободан- ако не дозволи да га сломе! 

Мајко, знам да сам дао најбоље године свог живота у тој борби за коју ми многи кажу- џабе- јер су издајници дошли на власт и јер је народ пошао за њима. Али, ја се никад нисам борио за власт, него за слободу!

Као награду што сам бранио Србију и народ од НАТО пакта и од домаћих лудака на власти, добио сам  затвор од Милошевића уместо слободе. Након ослобођења из понижавајућег затвора у коме су српске родољубе злостављали, а УЧК третирали као принцезе,  добио сам проклетство да гледам како мој народ опет тоне у пропаст 2000. и да свим гласом вичем, а да ме нико не чује.

Па, ево опет по трећи пут, не могу да ћутим и гледам како и даље овај народ клизи у амбис и одмахује руком, невољан да се бори-све мислећи да ће ово зло око нас само од себе проћи. Али неће!

Кажу ми пријатељи–за кога се бориш? Мало ко се није продао, издао и окренуо главу од истине! Ко ће стати иза тебе? Видиш да сви ћуте и чекају да се нешто деси. Зар ћеш опет да ризикујеш и живот и здравље? 

Али ја не могу да чекам и да ћутим. Ја сам научио многе лекције у борби, трпео сам и одрицао се, али то није разлог да останем по страни и да гледам. 

Ко воли своју земљу тај воли и себе. Ко воли своју земљу почињаће борбу сто пута-и као што мајка своје дете прекорева сваки пут кад је у опасности, иако дете неће да слуша-мајка не престаје да брине, да опомиње и да га спасава.

Народ је наш српски као дете, наиван и лаковеран, понекад препуштен лудим сновима, склон да трпи и опрашта све и свашта. Народ је српски тешко натерати да се бори, јер се Срби боре само кад свећа догори до прстију и кад непријатељ закуца на врата. Али овај непријатељ игра игру и никада неће закуцати на врата-овај непријатељ је ту међу нама и ради на томе да сами себе уништимо.

Зато ја не ћутим и не чекам више. Да, и сада и још стотину пута подићи ћу барјак високо да га сви виде и викаћу гласно да ме цели мој род чује. 

Питају ме за кога се борим-а ја се питам што ме то било ко пита? Ја се питам зашто се ви не борите, зашто ћутите, зашто трпите сву ову беду и понижавање, сву ову издају и продају Србије, зашто чекате да вам одузму куће и децу, да вас сломе и убију вас од диринчења за ситнину, зашто дозвољавате да срамни и прљави владају вашим животима?

За кога се ја борим, за кога се бори СНФ? За сваког човека у Србији, за свако дете и сваку породицу- за здравље и правду, за будућност нације која ево умире пред нашим очима!

Борим се за мог комшију који живи сам са пудлицом, јер су му и син и ћерка по белом свету и који сваког дана плаче јер не може ни да прича са унучићима који не говоре српски језик!

Борим се за моју комшиницу која држи мали фризерски салон и која пропада из дана у дан, а има и сина и ћерку и не може ништа да им каже, oсим да уче и да беже одавде док још нису постали наркомани или играчице на шипкама. 500 динара, кажу њена деца, кошта дрога у дворишту школе! 

Борим се за моју комшиницу која ради од ујутро до увече и лечи децу у сланој соби. Свакога дана она дочекује јадне малишане болесне од овог отровног ваздуха и ко зна чега у храни, коју нам шаље Европска Унија. А код куће два сина и обојица морају да оду одавде ако желе посао и шансу да се тамо негде ожене и добију децу коју ће моћи да хране и издржавају. 

Борим се за мог поштара који дневно ставља главу на коцку кад носи пензије и када мора да уђе у сумњиве улазе оронулих зграда. Све то за малу плату и због два мала детета код куће.

Борим се за комшиницу која ради за тајкуна 11 сати у маркету, а прима беду и којој сваког месеца одбијају од плате ако неко нешто украде, јер је тако мало радника, а тако пуно муштерија да се не може ни основно постићи. Она се није ни удала, а колико напорно ради питање је како ће да одржи трудноћу и да икад  роди дете. Ипак, свакога дана ме поздрави и осмехне се.

Борим се за моје познанике који цели дан седе на паркингу и узалудно таксирају, јер пара нема и народу је скупа и аутобуска карта. А некада су сви ти људи имали понос и достојанство, имали су посао у предузећу и кући су долазили на ручак. Данас, сви су они таксисти на силу,раде по читав дан, а зараде тек за преживљавање, стрепе да их не убију ноћу наркомани, криминалци, лудаци-а само ноћу има боље зараде!

Борим се за једну баку, ту из комшилука, која купи само по три кромпира, комад бундеве и четврт хлеба! 

Борим се за једног шврћу који увек тражи Пез бонбоне док његов отац постиђен бежи из маркета, јер детету стално говори „Други пут!“ и јер му је непријатно што нема ни за ту ситницу, за малу детињу радост.

Борим се за живот, борим се за слободу, шта ту више коме није јасно? Погледајте око себе, погледајте свој комшилук па ми реците-за кога се Ви борите?

Погледајте себе и своје породице-па да ли се ово зове живот, да ли је ово све што заслужујемо?

Погледајте целу мучену Србију па ми реците – за кога се бори СНФ!?

БОЈТЕ СЕ ПСИ,
ЈА НИСАМ ЧОВЕК ЈА САМ ВУК.
ЈА НЕ ПРИЧАМ И НЕ ПИШЕМ.
ЈА ЗАВИЈАМ.
НЕ ЗАВИЈАМ ШТО МЕ ЈЕ СТРАХ,
ЗАВИЈАМ ШТО САМ БЕСАН.
ЗАВИЈАМ ДА БИ МЕ ЧОПОР ЧУО МОЈ,
ДА БИ МЕ ЧУЛИ ВУКОВИ,
ДА БИ МЕ ЧУЛЕ ВУЧИЦЕ,
ДА БИ МЕ ЧУЛИ ВУЧИЋИ,
ДА БИ СЕ ОКУПИО ЧОПОР МОЈ !
А КАД СЕ ОКУПИ ЧОПОР МОЈ,
БОЈТЕ СЕ ПСИ !!!!!

                                                  ЦАР ДУШАН СИЛНИ