 |
| НЕ ДАМ ТЕ СРБИЈО |
28.априла 2000. на Велики Петак, у војном суду у Нишу стајао сам свезаних руку и слушао пресуду којом сам осуђен на пет година затвора као оснивач и вођа Ослободилачке Српске Армије. Док су наше породице дрхтале, неки падали у несвест, а неки очајно гледали у судије, ја сам почео да се лудачки смејем.
Смејао сам се на пресуду судског Већа, јер сам знао да им брзо долази крај. Они који су ми на Велики Петак пресудили, без моје кривице, за оптужбе сулудог режима Слободана Милошевића и његове крвожедне Мире са цветом у коси, ти исти су већ били осуђени на пропаст.
„Нисам ја салонска пудлица, нити један од ваших послушника па да се тресем овде као пацов.“- говорио сам судијама. „ Ја сам српски официр и до пре пар месеци био сам вам добар, док сам са мојим војницима био топовско месо за НАТО. Док су синови сиротиње гинули штитећи вас моћнике скривене по склоништима и подрумима, ви сте се стискали уз жене и децу само да се сачувате. А сада мислите да сам се ја препао од вас и ваших пресуда, рекла-казала сведока и изјава ваших шпијуна. Ја не кријем нити ћу икада порећи – све бих опет исто урадио и исто тврдим. Ви сте ти злотвори и крвници српског народа и вас треба свргнути, склонити, затворити што пре. Зато судите и претите док још можете, јер вама се приближава час суда. А ја ваш суд, ви црвени фарисеји, не признајем!“.
И заиста, након суђења није још дуго прошло и дочекао сам час ослобођења. На Хиландару, монаси су лично предали молбу др Војиславу Коштуници да ослободи ОСУ и да нас као председник помилује.
Сећам се добро мајке која је тог Великог Петка у суду, плачући тутнула ми у руке црвено ускршње јаје и која ме је молила да ћутим и да не пркосим, него да власти молим за опроштај и да се правим невешт и глуп, да би ме мајка опет кући дочекала и некада видела слободног и живог.
Нисам мајци могао да кажем, али није ли и мати Богородица узалуд крвнике за живот Богочовека и свога сина молила, али се крвници нису смиловали.
Нисам могао да мајци кажем како се поносим што и ја на Велики Петак крст свој примих на леђа ова, и да ми није тешка моја мука, само ако ће утамничење моје да Србији отвори од тамнице врата.
Нисам се плашио. Нити жалио што можда никада и нећу изаћи јер су ми спремали ликвидацију од тобоже неког затвореника коме су требали шило да дају па да ме усмрти у „међусобном“ сукобу затвореника.
Спас и слобода ипак дошли су изненада, чудотворно и као у сну спали су сви ланци, као и ланци светитеља мога дома, Светог Петра, који је примио страдања венце, па му је Господ смакао ланце и ослободио га чудом које и данас славимо.
А данас гледам како још увек ропћемо под чизмом НАТО пакта и како још увек страдамо од отрова и последица бомби тог „Милосрдног анђела“ – анђела смрти и ужаса. Кроте нас као кад ухвате животиње невине и дивље, мучењем и сваким зверством хоће да нас натерају да нисмо слободни и да се одрекнемо себе. Да признамо да нисмо вукови, соколови и орлови поносни и своји, него да сагнемо главе и да постанемо плашљиве кокоши, лукаве лисице или бесне свиње и да дигнемо руку на земљу своју, на пород свој, на све што нам је свето, да пљунемо на себе и све што је понос Србије!
Ипак, ја се поново смејем, брзо ће крај злотвору који нас кињи и гази. Као и сулуда булумента Слободана Милошевића и све његове верне слуге, ни ови светски моћници у својој охолости и бесу не виде облаке који су весници олује. Опијени отровом мржње и снагом силе, руку упрљаних крвљу стотина народа и проклети милионима невиних смрти- они полако али сигурно долазе на своје судње место. А то ће опет бити Србија! Овде ће се поново сломити зло царство и овде ће се укрстити копља Добра и Зла.
А исход је познат. Смеши се сунце слободе. Нека сви они који мисле да смо на коленима и да ћемо под НАТО пасти, поверују мени јер знајте да је мрак најцрњи пред зору. Кад је највећа претња пред нама и када највећи очај куца на врата- тада, баш тада треба остати на ногама, треба стиснути песнице и свим срцем веровати у спасење, остати веран себи и Србији.
Храбрим погледом праведника чија освета непријатељу следи погледајмо душмане право у очи и рецимо им : Не дам те Србијо!
Учите се Срби на распећу и страдању Христа и његове вечите победе и васкрсења. Учите се Срби на безбројним примерима предака наших како се крст страдања поносно носи. Учите се Срби да ниједна жртва узалудна није, јер ја и данас спреман стојим за иста дела, стојим иза своје речи- лепше је борити се и умрети као лав, па и и страдати и понети венац вечите славе и части, него цели живот живети као кукавац и бедник, обележен срамним жигом издајника Јуде. Али ко је храбар и ко за правду устане, њему и Господ отвара све путе, он ће и праћком као Давид оборити Голијата!
Данас је Велики Петак. Дан да се сетимо да је Србија невино страдала и без кривице распета и мучена те сатанске 1999. и да је време да Србија васкрсне – снагом вере, љубави и наде! Дан је да се покају сви који су Србији нанели зло, чињењем али и нечињењем још више! Јер ко се злу не супротстави, он зло и храни и брани!
А ко устане, нека се не боји ни једнога трена. Мој живот сведочи да праведник не може да страда ако искрено верује сваког трена у битку коју за Добро бије. Ако даш завет и чврсто се држиш своје речи и части, нема те силе, ни оружја ни претње која може да те сломи.
Ево, ја сведочим да је тако. Велики је Петак, поново су велика искушења. Будимо поново велики јунаци рода свог.
http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2000/12/17/srpski/R00121602.shtm
Нема коментара:
Постави коментар