Из предговора романа "Свети циљеви за које се борим"-Судбина српског официра

"Ко сме тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред."

Сматрајући спас Србије својом светом дужношћу, попут витеза, Гајић је ношен тим идеалом, још као дечак припремао себе за тај судбоносни тренутак-тренутак који мора доћи!
„Србију не могу спасити најгори међу нама, већ најбољи!“, говорио је ређајући победу за победом.
Током свог школовања био је најбољи међу најбољима: носилац мале и велике Вукове дипломе, ученик генерације, стипендиста регионалног фонда за младе таленте Расинског округа. По завршетку средње школе уписује Војну Академију. На примедбу да је то окупаторска војска одговара:
„Војска није окупаторска, то је војска састављена од српске младости. Командни кадар наше војске је окупаторски, али тако ће заувек остати ако Срби не преузму позиције од окупатора било у војсци, било у другим институцијама.Не вреди плакати и тугоВати, треба се борити и жртвовати. Не смемо да останемо необразована руља. Ми морамо упознати непријатеља, у свему бити бољи од њега и на крају га уништити.“
И Војну академију завршава као одличан студент, међу најбољима у 50. класи. А затим као млади потпоручник, по сопственом захтеву како би био ближи жижи историјских и друштвено-политичких догађаја, добија службу у Београду. Врло брзо постаје један од најбољих официра у јединици. Већ као потпоручник, након неколико месеци, добија команду над четом у гарнизону Батајница.
Међутим тајно, Бобан постаје члан Монархистичког покрета Србије МОПОС-а, под псеудонимом Стефан Б. Лукић. Одмах оснива Српску омладинску краљевску организацију-СОКО, која за кратко време постаје релевантна монархистичка снага у Београду. Гајић постаје члан Кабинета председника МОПОС-а.
12. јула 1998. бива ухапшен у Крушевцу са још четворицом припадника СОКО-ла, због ширења антикомунистичке пропаганде. Војна безбедност још тада преузима случај Бобана Гајића и ставља га на обраду.
Гајића кажњавају прекомандом у казнени гарнизон у Ужицу и смањењем службене оцене, без постојања било каквог кривичног дела.
Гајић је тај догађај овако описао:
„Пред постројеном читавом касарном војника прочитана је моја казна. Након читања казне добили смо сви вољно да идемо на задатке. Стао сам испред најбоље чете војника, моје чете и наредио након стројевог корака „марширала краља Петра гарда!“ Песма је одјекнула не из грла, већ из душе мојих војника. Читава касарна је прихватила. То је требало доживети. Никаква казна није могла покварити тај тренутак победе над комунистичким окупатором. Знао сам, Србија је сазрела за слободу!“
Оно што Бобан није знао и што нико ни у сну није могао замислити је кобна „револуција“ 2000. године у којој је та решеност и воља народа Србије да раскрсти са режимом злоупотребљена од стране ДОС-а, који је зајахао талас побуне, а Србија је тиме враћена у ропство. То видимо тек данас, на нашу велику жалост.
Већ 17. Јула те исте 1998., као председник одбора у име МОПОС-а Гајић организује масовни скуп на Ади циганлији, први парастос српском ђенералу Дражи Михаиловићу. Војна обавештајна служба прати сваки Гајићев покрет и намешта му дежурство баш тог дана у касарни како би га спречила да присуствује овом светом чину који је лично организовао.
Убрзо долази и до сулудог, неуспешног, бесциљног и за Србију погубног Милошевићевог рата против целог света. Гајић, као млад потпоручник, одмах добија најтеже ратне задатке у свом роду за електронско извиђање и противелектронска дејства. Ове елитне јединице су биле на мети НАТО снага свакога трена од почетка до краја рата.
Ракета Томахавк погодила је Бобаново радно место у Батајници већ првог дана рата. Поручник Бобан Гајић је још тог дана погледао смрти у очи. Њега је смрт мимоишла. Али је његов колега заставник Медић, супруг и отац двоје деце био раскомадан у парчад. Медићево растргнуто и непотпуно тело предато је породици у црној пластичниј врећи.
Бобан је овако описао тај дан:“ Сви ву у Генералштабу знали да се војска мора дислоцирати из касарни, јер су војни објекти увек прва мета, али су се „препаметни“ Милошевићеви генерали-послушници бавили обезбеђивањем својих породица, љубавница и родбине, а војска је препуштена осредњем кадру комунистичких слабића. Они су се тресли као мишеви и хистерисали при свакој детонацији. Опијали су се и седели по својим канцеларијама апатични и сломљени док су други безумно трчкарали около као дрогирани. Ја сам био луд и слеп од беса што се тако нешто дешава, а ни ја нити било који млађи официр није могао ништа да промени. Гинула је војска „пало је жито, младо, зелено, пролећна жетва рана“ сетио сам се ироничне комунистичке песме коју сам морао да учим напамет за приредбе. Сада сам знао колико је комунистичким гадовима стало до народа и војске, као и у тој песми која је опевала Србе који су гинули за комунисте, а сада исто. Са мирисом спаљене земље и љутим димом од бомбе у очима, очију упртих у откинуту руку заставника Медића на којој се блистао његов венчани прстен, тада сам први пут осетио исконску мржњу, гађење, презир, одвратност коју више никада нисам могао да савладам према Милошевићу и његовој злочиначкој, убилачкој булументи. Они су сахранили Србију и њену младост, њену будућност. У смртној тишини војници су сакупљали посмртне остатке својих колега са којима су до јуче заједно поносно марширали на заклетви, заједно јели, смејали се, надали се будућности, делили задатке.... Знао сам да и сви они дубоко у себи гутају крваве и горке ратничке, мушке сузе, знао сам да мисле као и ја. Онима који су нас дотле довели треба згазити на главу и здробити их као најогавнију љигаву отровну змијурину што дави Србију и њен здрави пород.“
Пошто ми је овај догађај описао речима које су извирале непрекидно, у навали сећања Бобан је још само додао:“Данас више не могу да се сећам даље“, и остао је да ћути загледан у тачку коју је само он видео.