 |
| ДОГОДИНЕ НА КОСОВУ! |
Видовдан нема достојно место ни у српској традицији, ни у државној политици „модерне Србије“. Уместо да тај дан унапред буде достојно најављен филмовима, серијама и телевизијским емисијама историјског, културног и научног профила, уместо да низом свечаности широм Србије одамо пошту косовским јунацима, уместо да свете мошти Лазареве обиђу целу Србију и бораве у нашим храмовима, да се сва Србија подсети Лазареве неизмерне жртве и херојства, овај свети дан, симбол српског страдања и надљудског херојства и племенитости, тај дан је у сенци заборава.
Али зато се сваке године геј парада проглашава парадом поноса и цела држава се око те параде ангажује, као да Србија геј популацији дугује за свој настанак и опстанак, а не светим српским херојима, мученицима и јунацима, који су ову земљу којом ходамо натопили својом крвљу и дали живот за нас, недостојне потомке тих људских дивова.
Косовски хероји на челу са честитим, храбрим и поносним царем Лазаром постали су као нека бајка коју су сви заборавили.Као да то нису били стварни људи, наши преци и наш род. Многи млади Срби и не знају где почивају нетрулежне мошти српског мученика и хероја без премца-нашег светог цара Лазара.
Ушушкана у тишину минулих векова, поред аутопута Београд-Ниш, Раваница, наша велика светиња и храм који је сам Лазар сазидао, мање је позната од Мек Доналдс ресторана, ту преко пута скретања за Деспотовац. Још мање Срба данас уопште зна да поред Деспотовца, после славне Раванице у самоћи и забораву стоји и Манасија, манастир и утврђење које је сазидао Лазарев син, деспот Стефан Високи Лазаревић.
Ја сам рођен у Крушевцу, у Лазаревој престоници и растао сам маштајући да и ја једном постанем такав јунак и српски витез као славни Лазар Хребељановић, Милош Обилић, Деспот Стефан, Душан Силни! Сваког дана сам се играо у сенци пресвете и мучене наше цркве Лазарице, гледајући у рушевине Дон Жон куле и царског двора.
Крушевачки музеј зврји празан, а крије наше духовно благо и доказе нашег страдања у одбрани земље која је наша толико дуго да можемо рећи да је српски народ рођен на Балкану и никада није ниоткуда дошао, нити кога овде покорио.
Али коме то треба? Политичарима-не!
Они се плаше праве српске историје, јер поредећи данашње кукавне и слинаве вође са нашим славним и јуначким прецима, сваки би Србин ставио прст на чело и другачије бирао „вође“. Затро су српски јунаци и хероји негде у прашини и мраку, а на светлости рефлектора сваког дана они недостојни и кукавни створови који себе називају вођама!
Данашње вође још одавно нису српски пастири, јер они који се свим српским крвницима клањају до колена и који свој народ сатиру уместо да га чувају и бране, нису ништа друго до кулови који своје стадо не само да препуштају туђим курјацима и зверима, него се придружују клању Србије све у сласт!
Никада нећу да заборавим те ране осамдесете године, када је по први пут од завођења Титове диктатуре у мој родни Крушевац стигао свети цар Лазар у своју Лазарицу, да народ види његове мошти и целива његову десницу, којом нас је бранио до задњег даха свога земног тела. Имао сам осам или девет година и сећам се да је то било пре Видовдана. Киша је падала целог дана, али су колоне људи два дана или више чекале да уђу у цркву Лазарицу и да се поклоне нашем Светом мученику Лази и да целивају његову руку.
До касно у ноћ је народ долазио и порта се светлела као Грачаница пред причешће витезова у праскозорје Косовског боја. Болеле су ме ноге од чекања, био сам уморан и жедан, али нисам излазио из реда. Бака Јелена ме је храбрила да издржимо, јер шта би било да сам ја витез који је до Косова јахао дан и ноћ и будан чекао последње причешће пред љути бој. Да ли би и тада кукао и тражио воде или мислио на своје уморне ноге или на народ који браним?
Тако се некада сањало отворених очију и свим дечацима тада узор је био Лазар, а Косовски бој је био тако страшан, тако тужан и тако драг нашим младим срцима да смо хиљаду пута могли слушати о њему и никада се не задовољити детаљима. Сањали смо и у својим сновима замишљали како је то стварно било.
Какав је то топот коња и жагор јунака био од Кошевог поља на улазу у данашњи град Крушевац, па све до данашњег аеродрома у Прњавору на излазу из Крушевца према Косову. Ако неко не зна којим је правцем кренула сва српска сила, у срцу је Крушевца споменик Косовским јунацима, а на врху поносно стоји Косовка девојка и показује руком пут Косова!
Светска историја нема такве јунаке и такве хероје као што Србија има. И пре Лазара и после Лазара, Србија се уписивала у историју само јунаштвом, племенитошћу и традицијом слободе и поноса.
Ипак, за мене је Косовски бој суштина српског бића и наш вечити завет предака: да Косово ослободимо и вратимо сав српски народ у своју колевку.
Није Србија настала у Београду, у Београду је симбол српске пропасти и ропства, симбол нашег повлачења пред турским хордама.
Србија је расла двадест и више векова: у Скадру, у Старом Расу, у старој престоници у Призрену. Крушевац је само последње упориште Старе Србије која се увелико борила са Османлијама. После Крушевца, линија одбране дошла је до Смедерева, а последње место српске одбране од Турака, био је Београд, који је утврдио деспот Стефан Лазаревић, Лазарев син.
И зато Београд и Србија треба да дођу у походе светом цару Лазару сагнуте главе да барем једном годишње захвале за његову неизмерну жртву.
Али Београд је постао престоница неких других људи, да не кажем српских изрода, богаташа, странаца и политичких хорди, које се јунацима не клањају, већ се клањају српским крвницима и вековним непријатељима.
О, када би драги Бог вратио нашег цара Лазара, Душана Силног, Милоша Обилића, Деспота Стефана само на један дан! Да само једном кроче у тај српски парламент, да на коњима ујашу у то позориште срама, да само једном загрме својим гласом и да питају ове сподобе кукавне и бедне шта то чине свом народу!
Али моји снови су само пуста жеља. Уместо тога, наш Лазар, светац и мученик, витез и прави државник лежи у мраку Раванице старе. Српска деца не долазе Лазару у походе, да ту као ретко који народ науче историју од предака који заслужују светску славу и хиљаде филмова.
Наша деца поред његових моштију прођу као поред трафике- несвесни његове величине, несвесни његове жртве, неосетљиви за страдања српска и подвиге које ниједан народ још није убележио у своју историју.
Екскурзије које пут Раванице и Крушевца прођу, нема ко да подучи и да их уведе у време хероја, у време када је част и понос нације био изнад личне користи, када се живот полагао у темеље будућих покољења, а у бој се ишло са песмом на уснама. Српске мајке тада су рађале су хероје, браниоце народа и нису очајавале, већ су после сваког боја подизале нове соколове- дојиле их млеком пркоса и поноса, храниле их јунаштвом и сећањем на славне претке.
Данас један млад Србин није спреман ни војни рок да служи док се армија Шиптара на Косову наоружава и расте. Данас Србин окреће леђа својим прецима и свим српским жртвама и хрли пут превртљиве Европе, која не нуди ништа, а узима нам све!
Данас се Срби диве свима онима који су на нашој крви и од пљачке Србије створили империје и своја богатства! Данас се Срби клањају новцу и свим болестима труле Европе, а газе по својој светој историји, по својој чистој светосавској вери, пљују на своје претке и смеју се причама о „ небеској Србији“.
1389. године на челу српске војске витезова и јунака, цар Лазар је сам стајао испред турске силе. Издала га је многобројна српска властела која се као и ова политичка властела данас уплашила борбе и трговала својом чашћу и поносом за повластице великаша који остаје да живи док сав народ страда, а туђин пали и руши Србију. Српски великаши трговали су свој образ за спас своје стражњице и зато нам је и данас судбина клета и несрећна.
Сав „хришћански“ свет ондашње Европе и Ватикан окренули су леђа православној Србији и пустили су да Србија буде жртвено јагње. Уместо њиховх породица и кућа, уместо њихових држава, Србија је била клана и мучена, паљена и силована, одвођена у робље и набијана на колац. Србији су Турци децу отимали и затирали српски род 500 година, а Европа је све то гледала скрштених руку, бринући се само да се Србија не осамостали поново. Да није било Русије ни Први ни Други српски устанак не би завршио самосталном српском државом!
А какво је срце Лазарево, колика је храброст и колика је вера у његовој души била, нек помисли свако и нека замисли себе пред хордама турским којима се краја видело није на Косовом пољу.
Нека сваки Србин данас врати време уназад да се сети како су Срби падали ко снопље, али да ниједан одступио није, чак и када је битка била при крају, гинуло се до последње мишице и последњег човека.
Само на Косову расте црвени божур- цвет који нигде другде неће да никне и да процвета. То није прича, то је чињеница!
И данас, када су после Турака, лукавством и подвалама нашим светим Косовом и Метохијом загосподарили Албанци, ми Срби газимо по таквој светињи као што је Лазарева жртва и победа.
Да, победа, јер ма шта писали историчари германске школе и ватикански изасланици, Лазар је на Косову победио Турке. Многе хронике и сведоци избрисани су да би Србе избрисали са Балкана. Разбијени и десетковани још 100 година, Турци се нису враћали пут Србије.
Мурат је убијен у борби, а не на превару како су турски хроничари лагали да би спасли част Мурата. Лазара су након боја посекли Турци, када се честити Лаза вратио у цркву Самодрежу да се Богу захвали и помоли након боја. У цркву је отишао само са личном гардом и ту су га Турци заробили и одсекли му главу. Тело је остало ,а главу су бандити однелу у Бурсу, верујући да се Србија никада неће ујединити ни саставити докле год је глава код Турака, а тело у Србији.
Тек 1459. године Турци су се вратили да поробе Србију у потпуности.
Говоре многи да су у питању династички сукоби у Турској одложили освајање Србије, али истина је да их је Лазар потукао и да није несрећних околности под којима је Лазар страдао, питање је шта би даље било.
Истина је међутим и то да је српска војска много страдала и да је изостанак помоћи српских велможа из осталих српских земаља проузороковао такаву трагедију. Ипак, да је Лазар којом срећом или Божјом вољом надживео бој, сигурно би се остатак велможа прикључио даљој борби.
Многи данас кажу да је Лазар требао да пропусти Турке и још да им храном, коњима и благом помогне освајање крвожедне и католичке Европе, исте оне која нам је за нашу жртву и истребљење узвратила новим геноцидом у Првом и Другом светском рату.
У томе и јесте наш величина и вечита слава, коју ништа неће помутити до краја овога света. Срби су часно и усправно устали у одбрану не само своје земље, већ и читаве тадашње цивилизације, пре свега хришћана пред најездом дивљих, сурових и примитивних хорди из Азије. Само по један одред војске из сваке европске државе тога доба допринео би да се Турци зауставе, потуку и врате у пустаре из којих су дошли да отимају туђе. Не би ти страни одреди били ни у првим редовима чак!
Али католичка Европа, под палицом Ватикана решила је да сатре православну Грчку, Србију, Бугарску. Пустили су Турке да нас радије истребе, него да они католици помогну православце. Још од времена распада Римског царства, католичке земље мрзе православце и упорно рију или да их униште или да их покатоличе.
Томе су се снажно противили сви наши владари свете лозе Немањића. Томе се опирао и цар Душан Силни, који је устоличио прву српску патријаршију, борећи се и са византијским фарисејима и са Папом.
И тако пошто Србија није примила ислам, али није прихватила ни примат Папске Курије, остала је сама на ветрометини суровог Балкана, на месту које је пупак света и које одређује судбину свих народа.
Овде су се копља ломила вековима и тако ће то бити и данас.
Не плаши ме то што се наши великаши и велможе и данас продају и издају Србију. Таквог је кукоља у српском житу увек било.
Не плаше ме Шиптари ни Турци, ни емигранти који као скакавци опседају Србију из Сирије и са целог Блиског Истока.
Не плаше ме умишљени Американци, ни напумпани Немци, ни претећи прст Британаца.
Плаши ме само једно- да ли су Срби заборавили ко су и ко су им преци?
Да ли су Срби заборавили Косовски завет и Лазареву свету жртву?
Да ли су Срби заборавили своју свету, чисту светосавску веру и пронашли нове демонске идоле да им се клањају на путу у мрак?
Да ли су Срби заиста кренули стазом истребљења и да ли ћемо после 23 века постојања дозволити да нас савладају- не наши непријатељи већ сопствени кукавичлук и неслога?
Ја се молим да се Србија над Лазаревим светим делом и ликом уједини као никада до сада, да одбацимо лажне идоле и одувамо мреже које нам душмани у мраку плету.
Ја се молим да у својим срцима пробудимо храброст и љубав за своје ближње, да запалимо пламен борбе и огањ слободе и да у њему сагори сав овај шљам, који је опет навалио на наше куће и ливаде, на наше цркве и градове, на наша поља и долине, на наш мучени и прогањани народ који дише последњи дах слободе!
Нека се поново око светог Лазара окупи српство цело.
Нека се подигну барјаци слободе!
Нека се чује из милиона грла један српски глас: Косово је Србија, сада и увек и у све векове векова, амин!
Не дамо те Србијо и нека непријатељ зна: неће бити новог Видовдана, ал` Видовдан нико заборавити неће!
Још ове године лежаће у тами свето Лазарево тело.
Још ове године биће заборављен и усамљен наш свети Лаза.
А ускоро, доћи ће му у походе чеда достојна његовог имена.
Јоште мало времена нам треба да порасту нови косовски јунаци: они које је НАТО покушао да убије бомбама.
А када порасту и када дође тај час, блистаће се српска Раваница, а за њом Манасија, Лазарица, Грачаница.
До тада ћемо се поздрављати поздравом „Догодине на Косову“.
До тада ћемо у срцу чувати Видовдан и Лазарев завет.
Они који светог цара Лазара данас гурају у запећак и издају Србију на сваком кораку, нису ни достојни да му мошти целивају, нити требају својим кужним додиром да Лазара прљају!
Нека наставе својим путем те српске велможе, ал неће далеко. Као и хиљаде издајица и потурица, окаљаће своје руке крвљу свога рода, а на крају ће их дочекати трнови венци и горки плодови издаје.
Тако их је проклео и Лазар, тако их је опевао и Његош:
Бог се драги на Србе разљути
за њихова смртна сагрешења.
Наши цари закон погазише,
почеше се крвнички гонити,
један другом вадит очи живе;
забацише владу и државу,
за правило лудост изабраше.
Невјере им слуге постадоше
и царском се крвљу окупаше.
Великаши, проклете им душе,
на комате раздробише царство,
српске силе грдно сатријеше;
великаши, траг им се утро,
распре сјеме посијаше грко,
те с њим племе српско отроваше;
великаши, грдне кукавице,
постадоше рода издајице.
О проклета косовска вечеро,
куд та срећа да грдне главаре
све потрова и траг им утрије,
сам да Милош оста на сриједи
са његова оба побратима,
те би Србин данас Србом био!
Бранковићу, погано кољено,
тако ли се служи отачаству,
тако ли се цијени поштење?
Одломак из "Горског вијенца"
За нас који смо остали верна чеда Србије, Видовдан ће вечито да светли у тмини, а цар Лазар ће вечито да живи!
Нема коментара:
Постави коментар