ПОРОЂАЈ У КОНЦ-ЛОГОРУ ?!

Оброк за породиље у Србији

Ових дана сви се баве високом политиком, док пијуцкају пивце испред продавнице и кукају како се овако више не може.

У тим причама често чујем шта уствари хоће Путин, шта намерава Вучић, шта ће бити са Америком и онда наравно приче о глупостима и новим скандалима из „ Парова“.

За то време, у Србији жене умиру на порођају, умиру труднице. Деца се не рађају јер се жене плаше трудноће и порођаја. Ретко која жена може да приватно плаћа вођење трудноће и приватни порођај. А државне болнице се руше и распадају, као и све остало у рукама државе. Државне болнице су старе у просеку по 50 година, оронуле, прљаве и бедне у сваком смислу. Као и остало под надзором државе и здравство се извитоперило па болнице и медицинско особље воде политички подобни кадрови, а то су најчешће несавесни и лоши лекари.

Оброк у конц-логору (слика из музеја)

Због тога притешњене између беде и очајне неге у државним болницама, младе жене у Србији одлажу материнство за неке боље дане или уопште и не желе децу под ужасним ризицима  и у крајњој беди. И она деца која се роде, остају гладна и жудна свега. Лечење деце, исхрана и трошкови само нормалног живота детета правазилазе могућности родитеља. А да ли је само беда крива што се жене не усуђују да роде макар по једно дете?

Е, па није беда то што односи свој данак у деци као најгора чума, као куга или тифус! Оно због чега моје сестре, братанице, колегенице и комшинице не желе да рађају децу јесте пре свега однос према трудници и породиљи од стране државе, а највише малтретирање и бахатост од стране појединих здравствених радника, уз наравно очајне услове у прастарим болницама.

Приде свему, опште здравље људи данас је ужасно, па и компликације у току трудноће прате три од четири труднице! Огроман број младих парова уопште и не може да добије бебу, јер су многи неплодни иако су јако млади! А само једна вештачка оплодња кошта 280.000 динара основних трошкова! Ретко коме успе из првог пута.

Ипак, сви они који се ипак одлуче за бебу у Србији, пролазе поступак који још мало по многима личи на конц-логор!

Пре свега трудница у Србији је дискриминисана особа, персона нон-грата за сваког послодавца- осуђена на отказ или понижавајуће уговоре којима се обавезује да неће затруднети ако је запосле.

Већина трудница ипак није ни запослена, па онда ту почињу њихове муке. За правилно вођену трудноћу држава нема довољно средстава, па тако једна трудница за све анализе крви, квалитетан ултра-звучни преглед, генетске тестове на свака три месеца и здраву храну мора да има огроман новац у залихама који ће све то покрити. Оне труднице које користе само државне болнице- ризикују свашта!

Сваког дана у новинама читамо како је искасапљена и умрла по нека трудница и то на самом порођају, како лекари нису на време породили жену којој је умрла у стомаку здрава беба, како се занемарују и малтретирају жене од почетка трудноће па све до порођаја! И ниједан такав лекар, ни сестра до сада нису тужени и нису били на суду. Нека унутрашња комисија у тој истој болници „испита“ случај тако што кривци напишу изјаву да нису криви и то је крај истраге! И све то на жалост није почело од јуче! Сви ти поједини и екстремни случајеви у здравству брукају целу струку и доводе до страшних трагедија читавих породица.

Из Србије је нестало или преминуло на сумњив начин око 250.000 беба у току од 60 година! Ни за тај злочин над злочинима још нико не одговара, иако је и суд у Стразбуру наложио држави Србији темељну истрагу и решавање тог умоболног злочина! А још свему приде дође и малтретирање и оно мало жена које су луде да у Србији роде дете, а да притом нису жене богаташа, политичара или опасних криминалаца!

Те исте приче међутим слушам још од свог детињства- на свакој слави или прослави, жене се тако шћућуре уз кафу и коментаришу оно што се јавно није смело говорити. И тада су моја мајка, стрине, тетке и рођаке са страхом говориле о порођају и трудноћи. И тада је била потребна „веза“ да жена не би била тотално занемарена или чак прошла лоше зато што није подмићивала сестре и лекаре, чистачице, кафе куварице и чуваре у кругу болнице. Када је политика ушла у болнице, пала је Хипократова заклетва и лоши људи у лекарским мантилима почели су да руше здравство, наравно уз подршку државе. Срушен је систем рада и одговорности и све је криминализовано. Али за разлику од других професија- у здравству је свака грешка и пропуст кобна, сваки немар и занемарење доноси смрт и страдање невиних људи.

Донекле је крива држава која није улагала у нове болнице, у апарате и опрему, у нове лекаре и специјализације. Држава је крива за лоше услове лечења и недостатак лекова, хигијене и опреме. Држава је одговорна за бедну храну у болницама и за понашање и контролу лекара и особља.

Али, огромна је одговорност и лекара. Ја сам положио заклетву по завршетку Војне Академије и заклео се даћу Србију чувати својим животом. Нисам се заклео за високу плату или привилегије. Тако и лекари- Хипократову заклетву дају као људи, а плате и услове раде морају и да изборе ако их немају. Лекари морају да траже од државе одговарајуће услове прво за пацијенте, а затим и за себе. Уместо тога, лекари се повлаче пред терором државе и полако тону у корупцију и безакоње. Лекари морају да извештавају јавност о трулим болницама, о недостатку лекова и опреме, о преоптерећености бројем пацијената- о свему! А тек онда и својим платама, јер све је то повезано!

Почнимо од болница-то су исте оне у којима се генерације жена муче у све горим и беднијим условима. Ни подови нису замењени по 40 година, кревети су стари и зарђали. Прозори су често закуцани и не отварају се, јер су разваљени, а промаја је једино природно ветрење. Бубашвабе гамижу око породиља и беба. Жене не смеју да донесу своје спаваћице, а оне које добијају у болници су старе по 30 година, исцепане и офуцане, као у конц-логору! Ћебад танка и стара, а постељина недовољно и наравно исцепане су као у ратним болницама. На плус 50 степени преко лета труднице и породиље не смеју ни да помисле на климе! Зноје се, гуше и трпе порођајне болове као у казану самог Пакла! Купатила и тоалети у недовољном броју за број пацијенткиња и плус у изворном стању од пре 30 или 40 година. Клизаве и трошне туш кабине, по једна на 40 жена и чучавци уместо ВЦ шоља. Жене у унутрашњости Србије немају ни креветац за бебу него беба борави код мајке у кревету. На одељењима за бебе нема довољно чистих бенкица и пелена. Храна наравно на истом нивоу очаја- подгрејане сплачине и оброци као из затвора или логора.

Уз све то, што би лекари и сестре могли правдати као немар државе долази оно главно! Однос особља болнице према трудницама и породиљама је просто генерално гледајући- одвратан, бахат, нељубазан и недопустив! На труднице и породиље се виче, дере, крешти и прети им се и то у тренуцима када су жене просто препуштене и апсолутно зависне од медицинског особља. Ако пажљиво прочитете форуме жена на разним изворима, видећете сав ужас који оне трпе! Преко интернета жене у Србији се солидаришу и информишу као некакви герилци- као да не иду нас порођај него на фронт! Једне друге упозоравају на грубе лекларе, на лоше лекаре, код кога треба мито а код кога веза, које болнице су лоше а које пристојне. Чак се знају и имена сестара које су зле и оне које су добре! Питам се зашто здравствена инспекција све то лепо не провери на терену. Ако полција може да хапси људе због „претњи“ на интернету, зашто полиоција и инспекција не уђу у болнице да све то са женских форма привере?

И тако, иако је 21.век у великим боловима, уплашене, веома често потпуно неспремне и неприпремљене за порођај- жене добијају третман као да су најгори криминалци и убице, а не једини хероји данашње Србије.

На породиље особље често виче да се не деру због болова, да ћуте, да су размажене и да не драме превише! Не знам ниједну жену у читавој родбини, ни у комшилуку, у читавом свом животу нисам чуо ниједну похвалу за понашање особља у породилиштима. Чуо сам само за трагедије, малтретирања, вређање и занемаривање породиља.

Ових дана читава гунгула се направила око хране коју добијају труднице и породиље. То је само почетак одвијања Гордијевог чвора који крије много горе и мрачније ствари од бедне хране за породиље. Камо среће да је само храна проблем за труднице и породиље у Србији!

Много је битније то какав медицински третман жене добијају током трудноће и зашто се стално дешава да жене у 21.веку уз све могућности савремене медицине умиру на порођају на који нису дошле као ризична група. И не само то, већ се такви скандали заташкавају и не добијају законски епилог који би био нормалан у свакој држави: суђења, одузимања лиценци за рад несавесним лекарима, отпуштање дрчних медицинских сестара и наравно хапшења на лицу места за узимање мита од пацијената!

Оно што мене брине, јесте да жене које су сиромашне и које немају „везу“ ризикују  живот и здравље, а често изгубе и здраву бебу! Зашто?

Зато што немају пара да подмите оне који се за тај посао већ плаћени. Због тога све мањи број жена има смелости да рађа- јер оно што их чека, ако нису добростојеће, јесте понижавање, малтретирање и шиканирање на сваком кораку.

А трошкови одржавања трудноће у приватној верзији, на коју је већина жена принуђена су ужасни и дрско високи! Само један генетски преглед кошта од 3.000 динара до чак 100.000 хиљада за високе ризике! Анализе крви иду до 4.500 хиљада за један месец. Ултра-звучни преглед кошта од 4.500 до 6.500 хиљада динара. Обичан преглед стаје 2.500, а контрола се поново наплаћује. Ако је све у реду и ови трошкови су огромни, па шта онда остаје трудници да једе квалитетно и да купује и неопходне витаминске препарате, одећу и обућу која мора да се прилагоди другом стању?

А шта ако је трудноћа ризична, а скоро 3 од 4 трудноће данас јесу ризичне? Онда су цифре незамисливе за једног обичног човека у Србији. Па чак и када се све некако претрпи- жену чека пакао порођаја. Ако немате од 500 евра за подмићивање у државној болници, пишу жене по форумима на интернету или 3000 евра за порођај приватно- тешко вама! Боље би било, по речима моје бабе, да се жене поново порађају код куће- више бриге и неге ће добити него у болници! Барем вам нико неће украсти бебу или вас намерно малтретирати!

Нећете трпети прљаве собе и купатила, бедну храну и инфекције клостридије због нехигијене. Нико се на вас неће драти и истресати сваког дана. Ниједна бесна сестра неће да вам остави модрице на дојкама уместо да вам покаже како да се измузете. Ниједан лекар неће да вас остави да се данима мучите чекајући природни порођај и одлажући царски рез- док не покажете паре! Ниједна бабица неће да вам наскаче на стомак да би убрзала порођај и што пре ишчупала постељицу. Ако се порађате код куће, нећете трпети болове сами и без помоћи, без чаше воде и лепе речи.

О томе шта све жене доживљавају у току трудноће и на порођају чуо сам довољно да без икаквог стида кажем – Боже хвала ти што нисам женско и молим те да се смилујеш свим женама у Србији, јер су оне мученице!

И док се држава и здравство међусобно препуцавају око кривице и одговорности за то што су нам болнице постале стратишта и кланице- ја само сабирам простом математиком чињенице и цифре.

За време ратова наше прабабе и бабе су рађале више деце и то живорођене више него данас у 21.веку, у миру и наводној демократији и владавини људских права. За време Другог светског рата 1943. моју комшиницу је тада у крушевачкој болници породио немачки војни лекар и спасио живот и њој и наопако окренутој беби. Није хтео да прими ни три златкика која је жена однела после- само јој је показао слику своје жене и деце! Данас лекари и поред редовне плате, привилиегија, поклона и захвалноси људи траже и огромне паре да би урадили оно за шта се дали Хипократову заклетву и за шта су редовно плаћени.

А највећи злочин и у рату и у миру је убиство или малтертирање труднице или бебе. За то се врши стрељање на лицу места! У Србији данас појединци не одговарају за своје пропусте, а ни држава их не прогони као што зна да нас прогони због 500 динара дуга за комуналије! Изгубљен људски живот, умрла беба или породиља или обоје- то државу не боли! Тада нисмо њена обавеза.

И тако данас и поред свих могућности и савремене науке, жене у Србији имају третман раван логорома и то у целој трудноћи, а на порођају им је само Бог на помоћи!

Иако Србија нема демографски раст, већ драстичан пад броја новорођених – у болницама нема довољно места, јер ништа ново није дограђено ни реновирано деценијама! Краде се и отима од беба, трудница, породиља, а расипа се на бесне ручкове, прославе и дневнице политичара. По 30 милиона динара годишње Србију коштају путовања само једног министра плус његова редовна плата и цели циркус „сарадника“ који министа запошљава- а корист за државу и народ- нула! Сав тај новац уложен у труднице, породиље, бебе и дечје додатке имао би сигурно одличне резултате за наталитет старачке Србије!

Иако Србија драстично убрзано умире због пада наталитета- држава и даље упорно баца паре на узалудна путовања по белом свету, на сијасет измишљених савета, канцеларија, дирекција, агенција, на сувишну администрацију, на огроман број консултаната, саветника, државних секретара, начелника, управника, директора и лезилебовића свих могућих титула!

Србија не суди свим лоповима који о државном трошку једу кавијар, плодове мора, скупе шампањце, посебне сиреве и расипају паре баханалије свих врста- док породиље и труднице једу сув хлеб и смрдљиву саламу- поличари једу специјалитете са голих тела скупих проститутки- о државном трошку наравно!

Гледао сам тако слике о храни у конц-логорима, из неког музеја, па ево људи моји погледајте и сами на слици : по чему се тај оброк разликује од данашње хране за породиље у Србији?

Скандалозно, али је оброк из конц логора чак и богатији: поред већег комада хлеба, има и парче маслаца, супа или чорба и чак кафа или чај сваког дана!

И зато нећу да пишем ништа о 1.мају- то је празник пропале комунистичке идеологије- радник никада није имао никаква права у неправедној и анационалној глобалистичкој држави. Сва та сатанистичка преждеравања, опијање, па ево и севање ножева, туче, пијанства и цела „фама“ око „уранка“ никада ми није била драга нити ће. Тај „празник“ је само успомена на зарђали срп и чекић- симболе једне труле идеологије, која је Србију сахранила и убила у „братству и јединству“ бивше СФРЈ.

1. мај за мене је само нови српски Видовдан и симбол прогона и клања Срба из Хрватске у операцији „Бљесак“.

Нећу да спомињем ни срамне покушаје да српска војска не учествује на паради 8.маја у Москви- то је прекрајање историје и покушај прекида пријатељства и братства са Русијом, по наредби највећих српских непријатеља и доказаних српских мучитеља.

Нећу ни да спомињем почетак дестабилизације Балкана убацивањем муџахедина, вехабија и терориста који су почели да убијају и провоцирају. На то сам одавно упозоравао.

Највише ме боли ово мучење наших мајки, супруга, наших сестара и рођака, наших колегеница по болницама. Боли ме то касапљење без казне. Криво ми је кад поред толико муке било која српска здрава бебица умре на самом порођају, због нечијег немара и дрскости. Па да ли су српске болнице постале ново Јадовно? Шта се то дешава са женама и бебама?

Несавесни и немарни лекари, а посебно они који све то и намерно раде морају да се казне и да се одвоје јасно од свих оних лекара и сестара који понекад раде и изнад људских могућности. Мора да се одвоји жито од кукоља и више ниједна жена не сме да умре на порођају! Посебо не због немара и неадекватног лечења.

Али на жалост- какав пастир такво и стадо! Какво је чело државе, такво нам је и здравство. Риба смрди од главе, а мени је тај смрад више неиздржив. Заштићени, корумпирано појединци трују и убијају Србију- без икакве одговорности и казне. Народ трпи јер нема где него у државне болнице. А у државним болницама има и људи и нељуди. Ипак, ту не сме бити никаквог ризика ни „судбине“- свим женама мора да се гарантује квалитетно и одговорно лечење.

Због оних које знам и волим, али пре свега и због правде за све људе и  пре свега за жене које стварају живот- у солидарној Србији за коју се борим заједно са свим људима из Српског Народног Фронта- све жене ће бити благословене и поштоване. Материнство је најсветија и најсветлија улога жене у нашим животима и то нико не сме да угрожава- ни муж, ни лекар, ни држава!

У солидарној Србији за време трудноће жене ће имати осмех на лицу и без страха ће желети да рађају пуно деце. А у оних неколико дана око порођаја и на самом порођају, биће у центру сваке пажње: од прве до последње, сиротице и добростојеће, прворотке и искусне мајке,  младе и старије породиље.   Свака жена мора да изађе из болнице презадовољна, негована и спремна за материнство без траума и ружних сећања. Женама у болници приликом порођаја мора да буде и лепше и боље него код куће.Да тада буде и мажене и пажене, и да памте порођај са поносом и као лепо искуство, јер поред природних порођајних мука и свих опасности које сам порођај носи- ништа више ружно и болно не сме да се деси! Породиље морамо да окружимо пажњом, поштовањем, разумевањем , првокласном негом и да им особље пружи помоћ и олакшање, а не додатне проблеме. Породиља мора да се помогне да се постара за бебу, за правилан подој, да што пре превазиђе све порођајне болове и траумер, ране и да се спреми да буде мајка. Да се у болници обучава како де негује и себе и бебу, како да се правилно храни и како да храни бебу. Храна у болници треба да буде нормална, здрава и довољно обилна за жену која треба да створи довољно млека за бебу и то квалитетног млека. Постељине, спаваћице и опрема за бебе морају да буду нови, чисти и довољни у сваком трену. Држава стално мора да шири и побољшава капацитете породилишта, да собе буду светле, чисте, пријатне и опремљене. Мора бити довољно креветића за бебице и да се пелене редовно мењају. То је порука коју шаљемо младима. То је право лице државе. Све остало је пропаганда и лаж.

 И ту не сме бити крај бриге за породиље и бебе. Хоћу да поново покренемо озбиљне патронажне службе да помажу продиљама код куће, да саветују и брину се о мајкама и бебама.

Хоћу да пре свега породилишта, дечји диспанзери, забавишта и школе  буду најлепше, најновије и најчистија места у држави- приоритет свих приоритета. Да супруг може да буде са супругом на порођају, да сеомогући посета породиљи, а не да кроз све муке и страхове пролази сама. Тако би се и боље контролисао рад особља болнице.

А болнице за ризичне труднице и болесну децу морају бити лепше и боље од Куће цвећа. Тамо лежи и шири се на најлепшем земљишту престонице највећи српски крволок, узалудно стоје хектари најлепших вртова и шума, док се наша деца и труднице пате и гурају по разрушеним зградама из 1940.,као најгори логораши или криминалци.

У Тиршовој дечјој клиници фасаде падају од старости, а најболеснија деца се пате по пренатрпаним ходницима и собама. То је републичка дечја установа, а какаво ли је стање у „унутрашњости“ Србије?

А и хране у Србији има- ако држава не може да породиљама купи „квалитетну“ увозну ЕУ храну- ево српски сељак који храну непродату баца, хоће и да поклони породилиштима све што има вишка по багателним ценама. Српски сељак може да храни и школе, и болнице, и факултетске мензе и забавишта и старачке домове и народне кухиње. Од тога би и држави било боље- али наша држава није наша и не ради за Србију већ за ЕУ и НАТО.

Све ово није проблем немогућности Србије као државе да унапреди здравство- него је то намерна, убилачка и непријатељска политика Европске Уније за уништење Србије. Мере штедње које убијају народ, мере ММФ-а које диктирају стотине пацијената на једног лекара, тридесет ђака на једног васпитача или наставника, триста студената на једног предавача. Мере штедње за школе и болнице, мере штедње за пензионере и раднике, мере увоза за уништење српског сељака.

Али зато су пуни европски фондови и коферчићи за сараднике ЕУ и НАТО у Србији и наравно широм затворене очи Европске Уније за стварно кршење људских права у Србији. Ниједне речи о стању у нашим болницама, у школама, о пљачкама предузећа и прљавим политичким аферама.

Због свега тога је моја баба имала боље услове и више шансе да прегрми порођај у време рата, без лекара, без ултразвука и без помоћи Европске Уније- него данас било која жена у савременој Србији.

И зато се стварно питам, докле ће се људи бавити узалудним причама и трачевима о којештаријама, док ето испред наших очију Србија умире тихо и без борбе- у оронулим породилиштима и са многим нељудима уместо лекара, који нове мале људе и њихове мучене и херојске мајке дочекују на крв и на нож, уместо да се за њих боре свим силама?

Никакви протести, никакви отворени форуми нису по том питању покренути, нема ниједне ТВ емисије посвећене положају трудница и породиља- а дискутује се о правима мањина и разних групација на  свакаве привилегије и бесове, хирове и измишљотине- све из државног буџета. За труднице, децу и породиље наравно ова Србија никада нема пара.

 И да, свакако главно питање у Србији данас је и „слобода медија“.

Европска Унија тражи слободу да српски медији буду плаћени од Сороша или неке стране НВО и да се баве политичким спиновањем и политичким маркетингом.

Ево вам слободе. Пишите о касапљењу породиља и трудница! Идите од села до села, од града до града- правите репортаже, тражите информације од Шабића, снимите те болнице и породиље, покрените тих 15.000 “невладиних“ организација да се позабаве овим питањем.

И сви они који данас нису угрожени, јер немају трудну жену или рођаку, ћерку или унуку- сви који су данас незаитересовани, нека мало мућну главом.

Чак иако су ти исти незаинтересовани у добром положају и са пуно пара, па их не дотиче много мрцварење сиротиње- нека мало промисле.

Сва та деца су наша, она долазе на овај свет да би се старали за нас када остаримо, као што и ми требамо да се старамо да они здрави и срећни дођу на овај свет и ту живе.

А каква ће та деца бити према нама, када им једног дана мајке испричају шта су преживеле, и да нико, ама баш нико ни прстом није макао због њихове патње и страдања. Каква ће бити та нова деца коју ће мајке водити на гробље и рећи: „Ево овде лежи твој брат (или сестра) који је умро на порођају, јер нисам имала пара да подмитим лекаре!“

Та деца неће имати никакав дуг према убилачкој држави која их је угрозила уместо да их штити. Та деца неће волети своју државу и неће радити за опште добро никада- а таква несолидарност уништиће Србију заувек.

Уместо генерација добре деце и унучади, добићемо огорчене младе људе који ће само желети или да оду одавде или да се освете за свој бол и патњу- ако се било каква деца и буду више рађала у Србији.

И са страхом и са надом гледам у моје мале братанице и сестричине: волео бих да се после школовања лепо удају и да имају пуно лепе и здраве деце. Шта ће бити са њима једног дана у нашим болницама на порођају?

Гледам их и плашим се да та наша деца која полако постају млади мушкарци и жене неће имати ни где да живе, ни плату за храну и основне дажбине, а ни жељу да уопште рађају децу с обзиром на третман трудница и породиља у Србији.

Плашим се, јер ни пензионери као баке и деке више не могу да помажу унучиће и праунучиће. Плашим се јер ни родитељи данашњих младих парова немају посао. Плашим се јер је пленидби све више.

Плашим се јер труднице, породиље и деца умиру у 21.веку као усред рата, као усред средњег века.

Плашим се јер данашња деца постају наркомани, очајници, криминалци и сиромаси, па се питам ко ће више и да помишља да роди децу, јер такви сигурно неће.

Плашим се највише зато што се о свему томе ћути, а прича се о глупостима- о новој фризури или новим силиконским грудима са естраде.

А радујем са свакој трудници на улици, јер то су нови српски хероји. Радујем се свакој беби која се појави у насељу и дивим се многим сиромашним људима који упркос свему рађају децу- са вером једино у Бога и  са огромним страхом од поступања државе!

Ипак, борићу се свим силама да у Србији никада више трудноћа и порођај не буду коцка, гамбит и ризик- већ само уживање и поштовање за сваку жену.

То сви ми дугујемо својим бакама, мајкама, својим сестрама и супругама. То дугујемо својим сестричинама и братаницама и ћеркама које су сада још девојчице!

Зато не оклевајмо да променимо наопако постављене и неправедне темеље данашње Србије. Ако предуго будемо чекали, ниједно се дете више неће ни родити.

Убиће нас наша сопствена небрига и несолидарност. Убићемо сами себе својим кукавичлуком и оклевањем.

И немојмо очекивати да ће жене пристајати да носе трудноћу и порађају се у условима конц-логора. Нико нема право да то тражи од њих. Ми морамо створити праведну и солидарну Србију у којој овакве срамоте никада неће ни бити!

А та нова Србија мора да победи немилосрдну трку са временом- иначе ће Србија постојати само у историјским књигама, а ми ћемо умирати као усамљени и чемерни старци без унучића и без радости њиховог смеха.

Ако овако наставимо, нас који смо сада живи нико неће имати нико ни да оплаче ни да сахрани. Ако овако наставимо да ћутимо, бићемо сами криви за такав крај.

Хоћемо ли такав крај?