 |
| На бомбама је писало:"СРЕЋАН УСКРС!" |
Кад сам пошао у школу, Васкрс је био још лепши због распуста и неког неописивог немира, неспокоја детињег, необјашњиве радости и скакутања од јутра до мрака.
Трчали смо тамо-амо без неког циља, срећни само тако, природно. Живот је био само један лепи сан у некој загонетној магли, као рана јутарња измаглица која долази пре дивног, сунчаног дана.
Нисмо знали шта тачно желимо у животу, али смо некако мислили да ће све бити добро и лепо. Оно што се касније десило свима нама, нисмо сањали ни у најгорим сновима.
У средњој школи почео сам тако да мислим о нашој историји и да полако склапам делове једне другачије слике од оног што су нам сервирали у књигама.
Нисам више могао да се радујем Васкрсу, јер нисам желео да се радујем болу и распећу младог и невиног Бога нашег, Исуса Христа. Нисам желео да он сам пати ради опроста наших грехова и да буде мучен и понижен. Био сам љут што су га сви оставили и побегли да спасу себе. Питао сам се да ли је уистину Исус завапио у задњем часу, на крсту крварећи : „Оче, зашто си ме оставио?“
Пуно сам читао, пуно сам сумњао у историју која је величала партизане, братство и јединство, јер тих 90-тих када сам стасао у младог мушкарца, све што смо учили се срушило у прах и пепео братоубилачког рата.
Србија и њен мучени народ распети су по ко зна који пут за свог постојања на овом окрутном свету. Питао сам се како тај наш народ никако да упамти душмане своје и да их са сачува. Питао сам се како то да ми Срби праштамо и заборављамо то што смо неправедно прогоњени, клани и мучени, а непријатељи наши све по старом настављају путем зла?
Док је моја младост пролазила као црно-бели филм из неке архиве, ређале су се поново исте слике страдања Србије и српског народа у тој комунистичкој творевини и затвору православног, верујућег нашег народа. По ко зна који пут Срби су били криви: у ватри и крви распала се та вештачка творевина Савезна Федеративна Република Југославија.
А управо ми Срби били смо својом жртвом и борбом против фашистичке и нацистичке Немачке темељ те нове државе, у којој су комунисти наставили да требе само српски народ, да уништавају српску традицију и културу, да прогоне православну веру.
Заиста, колико је пута ова мучена, верујућа, слободарска и пркосна наша мајка Србија била распета и неправедно пострадала ?
А ми као народ никако да се поучимо тим страдањима, никако да се отргнемо од заборава и да и у миру памтимо да увек прети рат.
У мом родном Крушевцу, на сваком кораку трагови су наше борбе да одбранимо своје: сви туда пролазе и виде исто што и ја, али мало ко стварно гледа и мисли!
Свакога дана на мом путу до школе, ту је био Споменик косовским јунацима и рука мајке Србије на врху, која је окренута Косову и показује нам пут тамо. Да смо ценили Лазареву жртву и чували Косовски завет, данас би били слободни и Косово би било наше.
Свакога дана пролазио сам поред Дон-Жон куле и светиње наше цркве Лазарице. Стотину пута рушени и као да су људи рањени, та знамења наше славне историје и разрушени остаци наше слободе говоре и преклињу нас, али ми не чујемо.
Сваког празника ми деца одлазили смо у Мојсињске планине да се играмо, тамо где су остала напуштена и затрављена црквишта и цркве хиландарских монаха. Пред Турцима и њиховим зверствима побегли су и нашли дом свој ту надомак моје куће, али цркве старе и мудре остале су да узалуд опомињу и зову.
Свакога дана слушао сам о стрељањима мог народа, прво од немачких злочинаца, а потом у комунистичким „чисткама“. На родној Багдали која бди над успаваним градом, сахрањени су били српски родољуби убијени као пси од комуниста, а на Слободишту, нешто мало даље народ су побили Немци. Бачени у исте раке, без молитве, без имена, без гласа су пали у црну земљу и чекали пола века да их ожалимо и опојемо како доликује.
Распета Србијо, ту на раскршћу Истока и Запада,између чекића и наковња, никада крива а увек прогоњена, докле ћеш страдати у својој доброти и наивности?
Докле ћеш, без да разликујеш грешку од злочина, да окрећеш образ истим душманима и да прашташ оно што се праштати не може?
Шта је то у нашој крви да само под мукама и у невољи устанемо да се бранимо, а да трпимо до задњега часа свако зло и да у својој жељи за срећом и слободом не видимо кад се душман на зло спрема?
Што упорно жмуримо све док нам нож не дође под грло и док нам не запале дом и цркве наше и побију наше ближње?
Христос је страдао за нас и васкрсао, али опрости ми Боже што кажем да бих волео да није патио, него да је остао да живи! Тако бих исто волео да Србија није распета хиљадама пута и да је научила да се чува!
Знам да не смемо ми хришћани да се противимо Божјој вољи ни да смрт гледамо као крај, већ као почетак вечитог живота. Знам, али свеједно волео бих да Христ није распет и да није био мучен због нас, већ бих волео да је остао на Земљи да нас води и да нас учи, да живи за нас и да увек буде уз нас.
Знам и да је Србија увек патила и била распета због светла и часног крста који носи, због пламена слободе који би сви да нам отму, а долазили су вековима ти јахачи Смрти и слуге Сотоне. Хрлиле су у наше куће и на наше ливаде убилачке хорде и са Истока и са Запада, у бескрајном низу враћали су се чим дигну змијску главу да поново даве српска чеда. Не прође ниједан век а да нисмо били клани, паљени, рушени, пљачкани и поробљени. А ми праштали и ишли даље, па чак и у одбрани и освети били смо благи!
Знам да је Србија тако страдала и васкрсавала наново и наново, подизала се мученица из пропасти и смрти, чак и када се то непријатељ ни надао није.
Знам да је та жртва темељ наших живота и да су наши преци мрели и падали са песмом на уснама. Они су спртемно дали своје животе у нади да ћемо се ми рађати и живети у својој и слободној Србији и да ми нећемо страдати поново, као и они.
Знам, али ме свеједно боли што су нам умрли и побијени небројена браћа и сестре. Милиони су пали за само неколико века, генерације су заједно отишле под земљу, читаве породице, једни поред других леже деда, отац, син и унук! Жао ми је, јер ми нисмо научили да поштујемо те тресвете и надљудске жртве. Да јесмо, не бисмо дозволили да нас исто по ко зна који пут снађе: због неслоге, због невере и због похлепе!
И као да нам цела наша историја крвљу исписана није довољна, ми опет кротко стојимо у реду испод Голготе и покорно чекамо свој последњи час.
Као да не видимо да се опет подижу крстови за распеће наше, да се спремају клинови да нам растргну удове и да се плету трнови венци за наше главе.
Као да не видимо какав се отров за Србију кува и куда води овај пут којим смо у заблуди пошли.
Пустите побогу више дневне глупости и ситне бриге таште људске душе. Маните се браћо ћорава посла да једни другима очи вадимо, јер ево како свима нама несрећа на врата куца и док се ми гложимо, душмани стари замку спремају!
Пустите небитне бриге око ваших мобилних телефона, нових таблета, бесних станова и аутомобила. Пустите нагон да само угађате телу сластима и шареним перјем које ништа не значи.
Пустите само бригу да напунимо стомак и да живимо од данас до сутра, да као телад гледамо само испред себе уместо да се осврнемо у прошлост и да се усудимо да видимо будућност.
Не продајте душу своју и Србију непријатељу да би задовољили хирове или телесне нагоне своје.
Све што пожелимо можемо сами стећи и направити слогом и љубављу, неће вам непријатељ ништа дати за издају отаџбине и своје крви. Крвави су Јудини сребрњаци и проклети, због којих је сишао са ума грижом савести и обесио се о прво дрво!
Браћо и сестре, било верни или неверни, грешни или праведни, храбри или трпељиви: овај Васкрс нас опомиње и упозоравају нас наших предака душе!
Нема мајке до Србије, једне, једине, најдраже, најлепше, најслађе и најнежније!
Не тражите друге мајке јер замене за рођену мајчицу нема!
Не љубите руке крвника, јер ћете проклетство дочекати брзо!
Не губите веру и наду у спасење, јер је мрак најцрњи пре зоре!
Не клоните ни телом ни духом, већ се дижите из пепела и понижења, пробудите се из очаја и станите једни уз друге, устајте за правду и за слободу!
Србија је поново распета, али ће се из мртвих поново подићи и овенчати се ореолом слободе и славе, увек је било и увек ће бити!
Сетите се, Бог је сићушном Давиду подарио победу због његове вере и улио му снагу да пастирском праћком убије крвника Голијата!
Ако Србија буде веровала и ако остане на стази праведника, пашће сви наши душмани, без обзира колика им је снага и број!
Христос васкресе, браћо и сестре, ваистину васкресе!
Распета Србијо моја- нека нас Бог погледа и да васкрснеш и ти са свим својим мученим народом!
Амин, Боже дај!
Нема коментара:
Постави коментар