 |
Нема тог народа на целом
свету који тако искрено слави рођење Христово као што то славе Срби. Прослава
Божића у Србији и сви обичаји који претходе Божићу само показују колико чиста и
детиња српска душа. Православље- право славити, супротно стоји од криво и лажно
славити Христа.
А шта је Божић Србима? Чиста
радост, срећа која извире изнутра- нико и не зна зашто га обузима нека милина,
блажени мир и поплава лепих осећања, жеља да будемо бољи.
То је зато што смо ми Срби и
браћа Руси као древни Словени од срца заволели и свом душом пригрлили Христа
као спасиоца нашег. Тако се родило нешто најлепше на свету- православље. А ми
Срби смо својом јединственом крсном славом и предивним обичајима у славу Божића
и Ускрса створили једну прелепу бајку и неуништиво наслеђе за наше потомке.
Сваки део обичајног српског
славља за Божић везан је за љубав, самилост, кроткост и оплемењивање породице.
Пре свега ту је пост- као очишћење тела
и начин да не оптерећујући тело обилном храном не будемо троми, већ да након
здраве и умерене хране у дугим зимским ноћима срећно одбројавамо дане поста
који нас приближавају Божићу и прослави рођења Христовог.
Пост је нека врста нашег
пожртвовања и знак наше воље да се уздржавајући од преобилне хране одрекнемо
превише уживања и да покажемо да ту малу и скромну жртву подносимо Христу, који
је ради нас се родио и био распет у грозним мукама. Пост је најмања наша жртва
у односу на Христове муке.
Затим сваке недеље примамо
причест у току поста и тада се полако окупљамо у цркви, редовно се виђајући са
својом ближом и даљом породицом, комшијама и са новим људима које виђамо на
причешћивању из недеље у недељу. Након причешћа просто дође диван осећај
олакшања и растерећења, јер из недеље у недељу се опраштамо од својих грехова и
чинимо их све мање и мање у сусрет Божићу.
У дворишту испред цркве, тако
прочишћени, са другим људима поразговарамо о послу, породици и о празницима
који долазе. Понегде где су црквени одбори активни и вредни у црквеном дому се
после причешћа сваке недеље попије кафа, сок или чај. Ту се у духу Божића и
самилости према ближњима и планирају пакетићи, помоћ и храна, одећа, огрев или
новац за сиромашне породице и њихову децу, посебно за болесне или старе људе.
Нема лепше радости од радости давања и чињења доброг, посебно за оне који не
смеју остати сами и заборављени барем никако за тако симболичне и битне
православне празнике, као што су Божић и Ускрс.
Ипак помисао да је усред дуге
и хладне зиме тако много хладних домова, толико празних столова и усамљених
људи који су тужни и очајни, чини нас још решенијим да не буде само нама и
нашим породицама лепо и благословено за Божић- јер то није празник себичних и
грамзивих људи. Ко верује само у новац и
богатсво, тај није верник и у души нема Христа.
Последњих година ти лепи
српски обичаји нису баш у потпуности раширени, као што би требало и ту би наше
свештенство морало да буде много упорније и активније у организовању помоћи и
посета старима, болеснима и сиромашнима за Божић. То би требало да нам буде
најбитнији део прославе Божића- да тужним и немоћним људима донесемо један
осмех и улепшамо живот. Понекад је довољно да само посетимо невољнике који
никога немају и лепа реч уз кесицу кафе, кутију колача или чаја може бити
велика радост тим људима који су наши сународници, комшије- браћа и сестре
православни хришћани. У време између два светска рата у Србији је просто било
правило, знак доброг васпитања, па и дужност посебно имућнијих кућа и домаћина
да се одмах после Божићног ручка посете сиротице и немоћни у селу. Црквени одбо,р
али и домаћини сами, школска дечица и многе вредне жене, припремали су поклоне
и помоћ за сирочиће, сиромашне, болесне, немоћне и старце без родбине. Волео
бих да у нашој будућој Србији ето први следећи Божић буде баш такав- да су
цркве пуне, да се помажемо и посећујемо.
Божић нема смисла ако га
свако слави за себе у топлини свога дома, уз обиље хране, пића и поклона, док
тамо у тами и чемеру многи наши ближњи пате- не зато што су само сиромашни и
гладни, већ највише зато што нико за њих не мари.
Та наша православна
солидарност и блискост мора да се врати и да нам буде темељ бољег и осетљивијег
друштва.
Па и сами одлазак у цркву у
журби, да се упали свећа и уз њу изрекне жеља, као да је Бог ту само за наше
жеље- и то више нема смисла. Гледам како људи само улете у цркву, овлаш пољубе
икону на олтару и оду. Црквених хорова готово да нема, а толико би деце сигурно
уживало да недељом свечано и поносно пева у цркви. Кад сам био мали још увек је
било тих хорова и било је прелепо- сви би певали уз хор, а свештеник је готово
сваке недеље говорио о нечему битном и мени је то изгледало тако чудесно и
велико! Не памтим речи, али мирис тамјана, речи свештеника о великим делима
наших светаца и њиховим мукама и подвизима за мене су били као најдивније и
најневероватније бајке. Моја се душа хранила тим подвизима и прелепим појањем.
Волео бих да и данас барем за Божић и Ускрс тако нешто могу да доживим поново.
Не знам колико људи у великим
градовима имају успомене на такве српске обичаје, али ја их имам толико и тако
су лепе и јаке да бих могао да се вратим и да живим само у тој прошлости.
Три недеље пре Божића, сваке
недеље ујутро, један за другим, славе се Детињци, Материце и Свети оци. Тим
данима риодитељи и деца једни друге везују канапом или узицом, а онда се дреше
тако што поклањају играчкице, слаткише или било шта на поклон као знак љубави и
да смо мисли на ближње, тако што смо спремали тај поклон месецима и штедели за
њега. Родитељи као беже, скривају се, јуримо се по кући и шалимо, надмудрујемо
се да ли је свако заслужио поклон, да ли треба везати и бабе и сестре или само
мајке...
А онда долази Бадњи дан. Рано
ујутро, попијемо само чај па деда, отац, брат и ја правац у нашу шуму да
донесемо Бадњак. Уз пут причамо са дедом како је то било пре кад је он био мали,
али и за време Турака – како су њему причали наши стари. Понекада са нама пођу
и стричеви који живе до нас, па сви тако уз брдо, асфалтом, па онда колским
путем, а онда стазицама. Ми деца скачемо од среће кад видимо зеца или веверице,
а дед нас плаши лисицама и вуковима! Ноздрве се заледе и руке добро стегну од
мраза, али ваздух је био чист као из боце са кисеоником данас. Кад бих могао,
ја бих данас сву градску децу водио на Бадњи дан до прве шуме да се радују
Бадњем дану и да уче како се бира Бадње дрво. Да буде храстић, да буде здрав,
никако накривљен, да буде разгранат и пун лишћа. Онда гледамо како деда засеца
једном, па удари други пут јаче, а из трећег ударца храст мора да падне. То смо
вежбали кући док смо цепали дрва за огрев и чекали тај дан да и ми постанемо
домаћини и да кући донесемо Бадњак.
Код куће, мајка спремила све
за Бадњи дан, а спрема се и мрсна храна за Божић. Одмах сви доручкујемо док
Бадњак стоји поред улазних врата. Ту је купусник, још врућ и румен из старог
смедеревца на дрва, врућ пасуљ, врућ хлеб и туршија из дрвене каце у подруму.
Риба се пржи за Бадње вече- обично шаран кога смо два-три дана чували у
металном кориту и играли се са њим. Увек ми било жао кад се та риба на крају
спреми.
Таман кад поново огладнимо,
ето Бадње вечере! На столу свега и свачега, али по мало- ораха, смокве и сувих
шљива. Пите посне и печена бундева. Пуно црвених јабука које смо крпом гланцали
да буду и лепе и да се сјаје и сочне мирисне крушке из нашег воћњака. Мандарине
су онда биле ретке, а банане и поморанџе право богатсво. И оне су углавном биле
намењене нама- деци, зато што Срби воле и да размазе своју децу, посебно за
Божић и Ускрс. Мирише цепаница која гори у камину, грејали смо се тада на
чувену пећ „Крека-весо“.
Сви се сакупили у трпезарији,
свако доноси по нешто на сто. Испод стола деда у дрвеном кориту донео гомилу
сламе, а у слами бонбоне, слаткиши и неки аутићи за нас дечаке. Велика свећа
тропрста је већ у чирку, баба доноси
кадионицу пуну жара из шпорета. Одједном сви ућуте, отац уноси Бадњак у кућу,
мајка га помазује медом и посипа вином, сви љубе Бадњак, па почиње молитва.
Ми деца као да нас нека сила
сво време посматра гледамо доле у сто и држимо руке скрштене на стомаку.
Крстимо се кад и деда, а све је било тако озбиљно и свечано. Сваке године од
како смо пошли у школу, деда је давао кадионицу мени или брату да окадимо све собе.
То је била посебна част и радост за нас. Изнад свеће окрећемо колач а тамјан
мирише- ми деца се попнемо на столице да дохватимо колач. Кусамо и по трун
вина- ваља се.
А онда почиње кокодакање и
пијукање и обилазак око стола, смејурија и чуда, па тако раздрагани бацамо
орахе по чошковима, ситне парице, сламу и жито. Свако пожели по нешто лепо код
сваког чошка! Бадњачка вечера тако почиње увек у шали, а пре него што седнемо
за сто ми деца завиримо и раштркамо сламу на све стране док не повадимо све
поклоне- прво се грабимо ко ће пре и више да узме, али на крају све поделимо.
Мајка прво послужи нама деци, па се остали госте за нама. А зна се, чим се
послуже слатке пите и чим деда попије своју чашу вина, ми трчимо по чизме, па
правац у цркву на паљење Бадњака.
Са свих страна се у цркву
сливају колоне људи- пешице, сви са децом или пак по цела кућа дође заједно.
Свештеник је увек нешто први говорио након звона са звоника и први стављао
Бадњак да гори, али је увек било толико људи да нисам могао да га чујем, ни да
видим добро све док се пламен не дигне по два, три метра у вис.
Мирис дрвета, топли пламен у хладној ноћи-
светли се Бадњачка ватра, светли се цела црква са крстом на врху, светли се
бели снег око нас. Никада нећу заборавити тај осећај поноса и заједништва,
радости што смо сви у мноштву заједно на једном месту око ватре. Онда се сви изређају
да ставе Бадњак- деда је нама деци давао по грану да и ми ставимо на огањ, да
приђемо ватри. Затим се сви здраве, љубе и честитају Божић. Кад ватра почне да
се гаси, полако се иде кући.
Код куће већ је све спремно
за печење прасади- заједно и ми и стричеви под стрехом печемо Божићну печеницу.
Спрема се кувано вино и кувана ракија, мирисни чајеви и топли огртачи од вуне да се огрнемо док
окрећемо ражањ. Пуно троножаца дрвених око жара, ложимо огањ и сушеном виновом
лозицом да печеница има онај посебан мирис и укус. Помало трчкамо око тог
светлећег круга, помало крадом сркнемо куваног вина. А док се печеница окреће
почиње и пуцњава- пушке, пиштољи, петарде, ватромет из иностранства. Око ватре
старији причају свашта- а ми запиткујемо и тражимо страшне приче о вуковима,
великим снеговима и како су некад санке вукли коњи!
Врло често, опијени од топле
ватре и по мало од куваног вина и целог тог узбудљивог дана, ми деца бисмо
заспали пре него што се печеница испече, а ако би издржали будни деда би нам
увек одломио репић или мали комадић врелог печења, па би нас послао у кревет.
А кад сване Божић опет
пуцњава на све стране! Ипак некако око осам или најкасније девет сати све се
стиша. Сваком дође положајник,што раније ујутро, да целе године ранимо и срећу
грабимо и да будемо вредни. Положајник добија обавезно чарапе и кошуљу, и у
посебном колачу увијено новац или дукат! Тада унесемо печеницу, а положајник
благосиља кућу. Док џара по жару у шпорету и изриче све најбоље жеље домаћину и
дому, положајник прави што више варница, а мајка га из сита посипа житом и
ситним новцем. Онда се помолимо сви
заједно и поделимо чесницу, па почне Божићна трпеза!
Свако чува оно што му допадне
у парчету чеснице- новчић да целе године има пара, дреново дрвце за здравље,
гранчица Бадњака за будућег доброг домаћина, зрно жита или пшенице за добар
род.
После јела свако се полако
измакне од стола и поседамо по креветима. За ручак је бивало свега и свачега-
сваке године нашег сувог меса из старе пушнице, домаће пихтије, дедина димљена кобасица,
удробице и наравно прасетина са ражња коју смо целе ноће пекли. Колаче и торте
нисмо имали где да ставимо- то смо јели после!
Обично смо затим гледали на
телевизији филмове из „Зимског биоскопа“, јер тада је био распуст и само тада
је било лепих филмова. Увек је било филмова о рођењу Христовом и ја сам увек
плакао кад је Ирод хтео да убије бебу Христа!
По обичају, после Божићног
ручка одлазили смо до цркве са гранчицом од Бадњака и са запакованом храном за
сиромашне коју ће црквени одбор да однесе пре мрака. На Божић смо обично ишли у
цркву са мајком и баком, јер оне за Бадњи дан нису имале кад да оду на паљење
Бадњака. Опет око цркве гомила народа, сви улазе и на олтар који целивају
оставе по гранчицу Бадњака. После молитве и богослужења, сваке године је неки
домаћин месио огромну чесницу и у њој је био прави златник или дукат! Сви смо
се грабили за комад те чеснице!
У црквеном дому се после пије
кувано вино и ракија и прикупљају се поклони за сироту децу, храна и топла
одећа за старе.
Данас ето, испред цркве мало
људи.Очекивао сам испред Храма Светог Саве да нећу моћи ни да приђем. Некако у градовима ти наши лепи обичаји се
гледају као нешто заостало и глупо и сви нешто глуме „Европљане“.
Али са радошћу видим да од
присутних има највише младих и деце испред Храма Светог Саве, иако нас нема
толико много како сам очекивао за оволики Београд.
Питају ме нека деца,
средњошколци где да купе Бадњак за паљење! Ја им објашњавам да се пола Бадњег
дрвета доноси од куће. Таман да се окрену и оду разочарани, кад ми паде
напамет- а зашто да ја од пола мог Бадњака не дам њима половину? Деца су била
одушевљена, а мени тако пуно срце и тако ми драго што се они радују и што хоће
да славе Бадњи дан и Божић, па макар и не знали како!
Та деца ми дају наду да ће Србија да се поново
роди: млада, чиста и невина као Христ бог наш који се за Божић рађа да нам донесе препород. Та наша деца осећају
да их срце вуче том Бадњачком пламену, осећају ту милину заједништва и лепоту
православља. Има наде, има будућности!
Мало је оних који су поново
пронашли своју душу окупљени заједно око пламена Бадњачке вечере- али хајде да
се потрудимо да нас идуће године буде толико да покријемо све од платоа код
Храма Светог Саве па све до Славије- да буду брат до брата, родитељи и деца
заједно, стари и млади окрепљени правом вером, правом силом хришћанске љубави.
Нећу више само да се сећам
тог прелепог православног Божића из мог
детињства. Хоћу да целу моју ојађену и
збуњену Србију обасја светлост и топлина Божића и Бадњег дана. Хоћу да се окупимо
у круг око Бадњачке ватре, која ће нам осветлити прави пут у овом мраку у ком
тумарамо без душе и без срца и без љубави!
Хоћу да преплавимо улице и
тргове за наш Божић и за Српску Нову годину и да наша радост и јединство
отерају све тамне сенке са Запада које вребају на наше куће, на наше душе, на
нашу децу и нашу веру.
Не одреците се наше вере и
наших обичаја- чувајмо тај пламен живота и љубави. Не одреците се православља,
јер само оно светли пут у бољу будућност, а не скарадни и нама страни обичаји који
долазе са Запада и који нас трују, свађају и отуђују једне од других.
Бадње вече нека светли у
нашим животима, а не „Ноћ вештица“! Нек се деца радују Божићу, а не журкама и
пијанкама по ћумезима и сплавовима пуним дроге.
Нек нам се деца уче да преузму
Бадњак од очева и да и они постану домаћини и очеви. Нек нам се породице окупе
сложне и срећне око тог зрна вере које ће поново у Србији да порасте и да
плодно и обилно роди за хлеб нашег спаса.
Ја немам пуно жеља које нисам
остварио. Ја немам пуно снова који се нису остварили. Вођен светлошћу
православља и сјајем Божићњег неба, увек сам био благословен да вером, радом и
упорношћу остварим шта сам замислио.
Само једну жељу, само један
сан још никако да остварим. А то не могу сам, чак и уз Божју помоћ.
Само једно желим у овој ноћи свима вама који
сте будни и који чекате Христово рођење и који верујете и који се надате као и
ја:
Боже дај нам да се већ једном
сложимо и обожимо и умножимо!
Дај нам да се Србија поново
роди и да крене правим путем- путем нашег православља, светосавља, путем који
води браћи у Русији, путем разума и морала, путем самилости и поштења!
Боже дај нам снаге да се на
тај пут решимо што пре!
Браћо и сестре, Србијо моја
драга и мучена- нек нам је срећан Божић и ово Бадње вече!
Желим вам здравље, срећу и
мир- али пре свега желим да се сложимо, да се ујединимо и да кренемо напред у
славу Србије, за славну Србију, уз славу Божију и за славу имена Божијег нашег
милог Исуса Христа!
Нека муке његове и страдање
за наш спас не буду узалудне- нек наше муке и страдање Србије не буду узалудне!
Срећан Божић Србијице моја- ја
те волим и ником те не дам!
Христос се роди! Ваистину се
роди!
Нека се Србија поново уједини
и роди- Боже дај да буде што пре!
Божић, 2015.
У Београду
Поручник
Бобан Гајић
Српски народни фронт-СНФ
Нема коментара:
Постави коментар