 |
| Роман "Свети циљеви за које се борим" |
(део из романа)
...Последње што му пред очима прође беше једна поворка дуга, на Југу Србије где су падале радиоактивне бомбе. На челу поворке ковчег самртни од дечје колевке мањи. У њему лежало је склопљених окица мушко српко одојче које се ни заплакало није. Мати му ни једном не чу гласа. Умрло је, јер се болесно зачело у утроби озрачене мајке, од осакаћеног младог оца коме је НАТО откинуо руку и спржио га ђавољим жигом ко зна каквог отрова који су на нама испробавали. Родило се то јадно чедо без гласа, мртво и отрова пуно, изобличеног тела и због болести преслабог срца да победи тај храбри НАТО што је и нерођене Србе унапред црном земљом даривао.
„Узалуд си на овај свет дошло стегнутих шачица малих, ово није твоја битка мали анђеле! Али ја ти обећавам да ћеш са неба спокојно и са осмехом на лицу дочекати да гледаш своју браћу и сестре који ће да живе.“ -младић је шапутао бебици у сандуку, пошавши да је помилује руком. Али та тужна слика узмаче пред њим.
Олуја се над тим малешним гробом диже и замути поглед на велику српску муку: дажд Божји са неба удари као Судњега дана, а громови и муње удараху са свих страна цепајући наше окупирано небо под будним оком светске звери. Као да ће олуја на место наших немоћних, болесних и голих руку да раскида ланце које нас још увек стежу док и даље сваког дана покапамо наше жртве. У јеку олује, младић упаде у пијавицу и у срцу грома ослепи га бљесак који је спржио његову бол у грудима и спалио његове крваве мушке сузе. Страшни топот заглуве му уши и он осети како стрмоглаво према земљи пада...
Нема коментара:
Постави коментар